Zini da ti kažem

PORODIČNI ODNOSI

Stvarno je teško i pretpostaviti kada i kako je nastala ova, u osnovi, ne baš pametna izreka, ali, sudeći po tome koliko i kako slušamo jedni druge, biće da su nam usta daleko više u pripravnosti od ušiju.

Brzo živimo. Sve manje vremena posvećujemo jedni drugima i sve smo površniji u međusobnim odnosima. I, suprotno svim očekivanjima i logici, žrtve ove površnosti po pravilu su oni koji su nam najbliži – roditelji partneri, deca. Na poslu smo obazriviji, jer se plašimo neuspeha i(li) odbacivanja, gubitka pozicija. U kući se, zato, opuštamo i gotovo odmah po ulasku „isključujemo“.

Testirajte sebe. Koliko je predvidljiva vaša svakodnevna konverzacija i na koliko se istih fraza svodi? Možete li sa sigurnošću da se setite o čemu ste juče govorili sa supružnikom (izuzimaju se prepirke i druge vanredne situacije)? Možete li da zapišete set pitanja koje, skoro po automatizmu, postavljate deci kada dođu iz škole? Najzad, jeste li sigurni da je to bilo sve što ste imali jedni drugima da kažete?

Stvar je jasna: skoro svi znamo šta bismo da kažemo, ali nismo uvek spremni da saslušamo. Priroda percepcije je takva da možemo biti u prostoriji u kojoj se govori, naše uši će prihvatati zvuk, ali naša pažnja i misli mogu biti potpuno na drugoj strani. Tako ponekad možemo ostaviti utisak na govornika da ga slušamo. Što je najgore, često i sebe zavaravamo da smo čuli.

I onda – nesporazumi: svako od nas misli da su ga drugi članovi porodice saslušali i svi znamo samo ono što smo sami izrekli. I nikom nije jasno kako je došlo do „mimoilaženja“.

U svetu se već uveliko rade treninzi i terapije aktivnog slušanja. Aktivno je ono slušanje u kojem ne učestvuje samo sluh, već i svest, koncentracija. Za početak, mogli bismo da počnemo i sami : zapažajte, posvetite pažnju slušanju. Mogu vam koristiti parafraziranja (sećate se kako su od nas u školi profesori tražili da ponovimo kad nas uhvate u „blejanju“) i pitanja.

Na primer: isključili ste se na tren i niste sigurni da ste ispratili sve što je sagovornik rekao. Pokušajte da parafrazirate: „Hoćeš da kažeš…“ ili „Ako sam te dobro razumela…“. Ako vi niste sigurni da vas slušaju, jednostavno, postavite otvoreno pitanje (a to je ono na koje je nemoguće odgovoriti sa „da“, „ne“, „mhm“ ili „super“): „Šta misliš, šta može da se uradi tim povodom?“

Možda ćete svojim bližnjima u prvi mah zvučati neobično, čak formalno, ali nemojte da vas to obeshrabri. Ako istrajete i počnete da slušate svoje najdraže, najpre ćete se zapanjiti koliko su to zanimljive osobe i kako bogat život vode (a da niste imali pojma), a onda ćete verovatno i njih potaći na aktivniji odnos prema razgovoru.