Vi ste srećni dobitnik večere

„Dobar dan, slučajnim odabirom izvučen je baš vaš telefonski broj, vi ste srećni dobitnik večere..“…

…na kojoj ćete nam objasniti da treba da kupimo vaš proizvod jer je najbolji…

Koliko puta ste čuli ovo? Ja milion puta. Neki srećnici nikada. Koliko znam, postoji neka baza podataka sa telefonskim brojevima hiljada ljudi, koju su svi živi razmenili između sebe, moja je nesreća što je i naš kućni broj tu. Nema ko nas ne zove da nam uvali nešto. Molbe da prestanu i da nas skinu sa spiska, jer nikada nećemo kupiti ništa – nisu urodile plodom, ni jednom. Već znam brojeve sa kojih zovu. Ako se ne javim zvoniće besomučno, do kraja. Pa će opet. Bolje da se javim i da još jednom, beznadežno, zamolim da me ostave na miru…

Uvek sam ljubazna prema onima što zovu. Ponekad kad sam baš „tanka sa živcima“ budem ledena do neprijatnosti i dosta naivno očekujem da neko nešto shvati sam… ali bolje i to nego da škripim zubima i svađam se. Nisu mi ništa krivi ljudi koji zovu. Štaviše, smatram da je njihov posao jezivo težak, naporan za živce, zamislite da telefonirate po ceo dan sa raznoraznima. I još imate obavezu da im nešto uvalite… Setite se američkih filmova koji prikazuju operaterske službe, pretpostavljam da to slično izgleda.

Prvo: raspitala sam se, protivzakonito je da te neko zove na privatni, kucni broj da ti nešto prodaje. O tome koliko još ta upornost i odbijanje da prestanu sa pozivima revoltira – bolje da ne počinjem. Jednom nas je neko zvao za Božić ili Uskrs, šokirala sam se. Praznik, neradni dan… valjda je rezon da su ljudi više kod kuće i da su bolje raspoloženi.

Pre neko jutro su nas zvali u 8:30. Nema milosti.

Jednom je neka žena zvala u 20:50, sećam se, kupam dete, nema ko da se javi. Dignem slušalicu, šokiram se u koje doba imaju direktivu da smaraju i kažem joj nervozno „Jel moguće, pa znate li koliko je sati?“ A ona, ljuta: „Moje radno vreme je do 21!“ I tresne slušalicu. Ona meni.

Sve razumem, mogu da shvatim njeno stanje posle punog radnog vremena telefoniranja sa ljudima koji uglavnom spustaju slušalicu njoj. Ako neko ko se ovim poslom bavi trenutno ovo čita – ponavljam da mi je žao i da ne želim da vređam vaš posao, jasno mi je koliko je stresan.

Ali isto tako ne želim da me neko uznemirava na kućni broj! Hoću mir u sopstvenoj kući i na njega imam pravo!

Druga kategorija su ovi koji pokušavaju pošto – poto da ti uđu u kuću. Da ti provere klimu, kvalitet ovoga ili onoga, prezentuju usisivač (moraš još i ozbiljno vreme da odvojiš), prodaju razna druga čuda… Ne želim da iko nepoznat ulazi u moju kuću. Odakle pravo da uopšte pitaju…

Možda sam paranoik, ali uvek kada to pomislim da jesam, ovo vreme me demantuje.

Prema tome – molim vas zaobiđite me. Neću više biti ljubazna. Ako jednom zamolim da me obrišete sa spiska, neka bude tako. Ja vas ne maltretiram, niti planiram. Kad vas davim sa tv-a, vi ga ugasite, neće se upaliti sam ponovo. Ne morate ni ovo da čitate do kraja.

Mislim da imamo pravo na elementarnu privatnost i mir U SOPSTVENOJ KUĆI!!!

Privatni brojevi služe za privatne svrhe!