VENTil

Stalno nešto čekamo. Čekamo letovanje, zimovanje (ko može da ga priušti), čekamo praznike i slobodne dane. Evo, sad čekamo Uskrs. Kao da žurimo da nam što pre prođe život. Onaj pravi kvalitet života koji pare ne mogu da kupe je odavno nestao, nema se vremena ni mogućnosti. Realno – meni kad neko pomene „kvalitet života“ ja više i ne pomišljam na lepote koje čine život nasmejanim i sadržajnim – putovanja, duga sedenja sa prijateljima, prijatnu dokolicu, vreme za sebe… Ne – ja pomislim kako sam zahvalna što još uvek možemo da omogućimo deci da idu na aktivnosti koje žele, more ...

Ima dana u kojima ne svane. I to ne mislim metaforično, nego stvarno. Probudiš se, a nigde svetlosti. Nedostaje sunca. Onomad smo pregurali nekoliko takvih, a taman se zaradovali proleću. Ja bih možda i pristala na kompromis, ali mi se nešto srce razigralo u prilično brzim i nepravilnim ritmovima. I opet ne mislim metaforično. Šta ću, odem kod lekara, a čovek kaže: „Ovih nekoliko dana sve same aritmije. To vam je od sunčevih, magnetnih oluja.“ I još dodaje, želeći da mi olaša: “Eto, nije do Vas, do Sunca je. “. Sunce, dakle. A nigde ga nema. Zapravo, toliko je bilo ...

Retki su ljudi koji ne vole prirodu. Tišinu, svež vazduh, mir daleko od gradske gužve. Postoje ipak ljudi koji nisu dovoljno razvili odnos sa njom,jednostavno im je život bio drugačiji. Nisu nikad imali nikog na selu, vikendicu ili porodični kult odlazaka na izlete. Lepa je priroda,da,ali nemaju naviku da je obilaze dovoljno često. Ja sam jedna od tih. Setim se uvek svog pokojnog svekra, i on je bio „naš“ – kad bi mu neko pomenuo prirodu rekao bi „Kakva bre priroda, ja sam KABINETSKI tip“, da nas nasmeje. Potpuno sam kapirala taj strah od tišine i dosade, u gradu je ...

U petak uveče, dok se vraćao iz škole, na ulici je veoma teško povređen petnaestogodišnji dečak. Na njega se sručio komad fasade i tako ga udario da je na trotoaru ostao krvavi trag. Dete je živo, hvala Bogu. U času kad ovo pišem lekari kažu: stabilno, posle teške, veoma ozbiljne operacije na mozgu. To „stabilno“po pravilu znači dobre prognoze i neću ni da mislim da će biti drugačije. Nadam se i da je njegov mladi duh jak koliko i njegovo telesno biće i da će svemoćna podsvest izbrisati ovaj stravični događaj iz njegovog živog sećanja. Kako je roditeljima… I ja ...

Primetila sam da u poslednje vreme imam baš kratak fitilj. Čak ne u smislu da ću se posvadjati sa nekim , za to je potrebno da me neko baš izbezumi… Nego-nemam više živce za mnogo toga. Ljude,dogadjaje…Vrlo je moguće da je u pitanju “zamor materijala”. Istina,nemam još dovoljno godina da bih baš u tome tražila uzroke,ali kad unazad pogledam-i mene i moju generaciju je pregazila ova zemlja na vrlo brutalan nacin. Taman nam je dala da kao poluodrasli ljudi udahnemo malo života,a onda nam ga uzela. Bar smo imali tu godinu-dve. Realno,ceo naš “odrasli život” proveli smo u previranjima,ratovima,nadgornjavanjima,borbi za ...

Pomračilo se. Mislim, pomračilo se sunce. Mesec, kažu, nikad veći, a još su paganski narodi znali de se u doba ravnodnevice dešavaju neke čudne stvari. Sve to meni liči na dovoljno razloga za strah. Ako ništa drugo, dovoljno mistično-kvalitetnih opravdanja za klonulost, predaju, mirenje sa sopstvenom slabošću. Ne plašim se pomračenja. Još kao klinka sam „garavila“ staklo i nikad nisam videla ništa uznemiravajuće. I mesec će ponovo postati mlad, a ravnodnevica je samo najava da će dan biti duži, da će ranije svitati i kasnije padati mrak. Kao nekom potpuno zavisnom od dnevne svetlosti, meni to samo može da prija. ...