UZMI VEĆI ČEKIĆ

Trudim se da živim život ne osudjujući druge. Ne zato što nije hrišćanski, ni po nekoj drugoj veri, već zato što sam davno još uspela da shvatim da smo svi razliciti i da je besmisleno polaziti od sebe u oceni i proceni drugih. Normalno, ako nisu u pitanju baš neki ekstremi. O njima volim i da pričam i da pišem.

To bi trebalo da bude moja prednost , kao – mislila sam o nečemu, imam neki stav o tome i kriterijum po kojem ću se ponašati – medjutim, zaključak je da zbog takvog stava samo gubim.

I nerve i bitke.

Svaki čovek na svetu, upitan da li se preispituje – odgovoriće potvrdno. Istina, znamo, nije baš takva. Može biti da neki i ne znaju šta ta reč znači ili je pogrešno tumače.

Mnogi jednostavno, u svojoj pameti i samobitnosti ne izvlače nikakve zaključke. Ne analiziraju nista, samo guraju, ”idu dalje”, bez osvrtanja na svoje postupke. Teški su okolini, ali ne i sebi. Vrlo često sami, neće ljudi da žive sa njima. Ali ne izvlače nikakve zaključke i pouke, svi drugi su budale. Iz mog iskustva, takvi ljudi su vrlo često neprijatni i surovi prema okolini, ne uviđajući pritom odakle to dolazi.

Okolina pravi kompromise, prihvata ih takve kakvi su – jer ipak, možemo da biramo samo prijatelje – svi ostali su nužno zlo. “Nagrada” koju za to dobijamo nisu uzvraćena trpeljivost, kompromisi i tolerancija, već najčešće – potpuno suprotno ponašanje.

Time sto ćutimo zato što pokušavamo da poštujemo da smo svi različiti samo pravimo sebi pakao od života, pošto oni ne funkcionisu tako. ONI ce zauzeti poziciju “vlasnika situacije”, dominiraće presingom jer smo ćutanjem pokazali “slabost”. Pristojni ljudi su inferiorni. Tako izgleda oni to vide.

ONI će kritikovati nas, naše greške,mane… čak i kada ih realno nema.

Sto puta sam se zapitala da li je moguće da moram da povisim ton da bi me neko čuo, da li moram da pokazujem zube kao pas, da bih zaslužila “respekt”. Ne neki poseban, nego onaj elementarni, da ne budem potčinjena zato što sam iz najbolje namere pustila nekog da bude onakav kakav je. Mora li sve silom? Većim čekićem?

Ne isplati se to povlačenje, poštovanje i trpljenje, ponavljam. Ne govorimo mi istim jezikom.

Kompromis je predivna i primenjiva stvar za ljude koji su na jednakom “civilizacijskom” nivou. Ovi što se ne preispituju, logično, o tome ne znaju baš ništa, niti im nadolazi, niti će im se ikada ukazati.

Fali jedna cigla.

Zato mislim da se tako treba i ponašati.

Kroz rupu od cigle vikneš, da te razumeju, mora čovek da se prilagodjava.

“Dok dete ne zaplače, ni majka ga se ne seti”. Borba. Teška.