INvent Ivana & Nataša
Kupili smo mašinu u prodavnici tehničke robe. Stiže za 3 dana, ide vikend, važi. Ne znamo u koje vreme, jer ne mogu da nam kažu. Vrše isporuku okolo po gradu, pa kad stignu. Ujutru, kad su se javili mi nismo mogli. Posle nismo više znali kada će i da li će. Morali smo da zovemo – i eto ih u 16:50h. Mašina je oštećena. Čuj, oštećena. Karton pakovanja i stiropor ozbiljno pocepani, sama mašina ogrebana. To je morao da bude neki baš jak udarac, naravno da ne želimo da je uzmemo.
Doneće nam novu sutra. „Kada?“, pitamo… ipak ne možemo svoj život da posvetimo čekanju, mora nešto i da se radi u životu.
„Ujutru odmah, dolazimo prvo kod vas“. Dogovoreno.
Ujutru nema nikog da pozove, ni da dođe, prolaze sati. Čekamo. Zovemo.
„A pa to je bila zadnja, nemamo u magacinu, biće tek za nedelju dana“.
Lepo što ste javili. Mi nemamo šta da radimo, samo čekamo da stigne mašina, nemamo poslove, obaveze… sedimo kod kuće i gledamo u telefon.
Prošlo je nedelju dana. Treba danas da stigne. Živo me zanima hoće li se to desiti, obavestiću vas.
Spletom životnih okolnosti, mi u kući ne radimo od 9 do 5 i možemo da izvedemo neke gimnastike koje većina ljudi ne može. Šta se dešava sa onima koji imaju standardno radno vreme? Izostaju 3 dana sa posla? 4? 5? Zbog isporuke i još više – zbog nebitnosti komunikacije sa kupcem koji je, pritom, nešto već platio?
Lepo. Bravo.
Samo još jedna sličica iz života gde je kupac nebitan.
Ono „Mušterija je uvek u pravu“ i „Sve za klijenta“ su priče iz nekog drugog sveta.