Roditelji, ne forsirajte decu!

Ubeđena sam da se svako u životu rodi sa nekim talentom. Neko za matematiku, neko za sport, zanat, umetnost… Neko dobije šansu da ga razvije, neko, na žalost ne. Najsrećniji imaju priliku da ga usavrše i od njega žive. Oni po pravilu uvek najviše vole ono što rade, najispunjeniji su, prihvataju situaciju i kad je teška mnogo lakše od ostalih ljudi, jer tu su zbog ljubavi. Ono što sam kroz život naučila je da ljudima rođenim sa darom za bilo koju umetnost nikada ne treba uskraćivati potrebu da se njom bave. Oni onda pate mnogo više i teže od onih koji se bave nečim „pragmatičnim“. Poriv da se izraziš kroz umetnost koji je osujećen (jer treba studirati i raditi nešto „konkretno“) nije nešto sa čim se umetničke duše lako mire.

No odjednom je mnogo dece koja su na sceni, pod brutalnim svetlostima reflektora. Ne smem da kažem ništa protiv toga, jer sam i sama bila jedno od njih. Ali – sama sam to htela. I smatram da je u tome poenta. Nikada me roditelji nisu uhvatili za lakat, odveli nekud i rekli „naša ćerka je rođena pevačica/glumica/manekenka/plesačica.“ Ja sam mollila njih da me vode na audiciju.

Smatram da decu treba usmeravati, davati im priliku da probaju ono čemu su naklonjena. Tako će lakše osetiti i šta ih zanima i jesu li dobra u tome. Pomoći će im da nađu put kojim će krenuti u životu. Ali sva inicijativa treba da bude iz njihovih malih stomaka. Ne roditeljskih.

Imala sam priliku da prisustvujem nekim audicijama kasnije – što vodeći svoju decu, što kao radoznala drugarica onih koji se decom bave. I uvek i svuda vidim istu stvar, sa ovoliko iskustva više nego jasno – odmah mogu da procenim koje dete je tu ličnom voljom, a koje su doveli ambiciozni roditelji. Energije su im potpuno različite. Neka deca čak bukvalno deluju preplašeno. Sređena, nafrizirana, tip top obučena, spremila ih mama baš specijalno… Možda su i ta „nacifrana“ deca talentovana, ali nisu ništa lepša kada ih mame naprave na male tetke. Srećom, ljudi koji sa decom ozbiljno rade prepoznaju to još mnogo bolje od mene. Treba se samo okrenuti onima koji imaju jasan stav prema tome i svoje dete poveriti baš njima. Zna se to uvek, kad krenete da se raspitujete – koga zanima puka estrada, a koga ozbiljan rad. Vi, roditelji, birate. Ako dete želi na scenu, neka proba. Ali neka ono to prvo predloži.

Jednom mi je bukvalno bilo loše, pre nekoliko godina… morala sam svojim nekim poslom da dođem dva puta u toku dana u zgradu u kojoj se odvijao kasting za male manekene, za neku reklamu, valjda. Ujutru je bila nestvarna gužva, stotine onduliranih devojčica, obučenih u najlepše haljine, mnoge našminkane, da se rasplačeš… Došla sam ponovo osam sati kasnije i mnoge od njih zatekla kako i dalje čekaju, neka su spavala na stolicama… Meni je sve to bilo pretužno. Setila sam se priče Bruk Šilds o tome koliko ju je oštetila ambiciozna majka gurajući je onako malu, ranjivu i prelepu u svet filma, dozvolivši da se sa 12 godina skida za film Luja Mala… Samo se sopstvenom snagom vratila u normalu kasnije i svaka joj čast na tome. Mnoge priče su se loše ili tragično završile.

Roditeljske najbolje namere nisu uvek najbolje za dete. Naprotiv.

Svakako je ovo tema koja zahteva komentar strucnjaka. Nastavljamo uskoro.

Ivana