Radoznalost ubi komercijalnu mačku

Priču o radoznalosti i mački svi znaju – ko ima mačku zna i kako to izgleda. Hiljadu puta skupo plaćena radoznalost, koja ni mačijom inteligencijom ne može da se pobedi.

Kod ljudi je slična stvar, osim sto nas ipak odlikuje druga vrsta razuma, moć da analiziramo stvari, pa onda i naučimo da ne ponavljamo greške.
Ima ona slatka teza “ja nikada ne pravim istu grešku dva puta, nego pet – šest puta, da budem sigurna”. Jeste simpatično za reći, ali niko normalan ne živi tako. Iz grešaka se uči.

Zato me jako čudi nešto što se, vidim, ponavlja iz dana u dan i što nikako da upali lampicu mnogima – kao da ne učestvuju u sopstvenom zivotu.
Svakodnevno čitam na društvenim mrežama komentare i kritike na “polusvet”, ”četvrtsvet”, starlete, ljude bez imena i biografije poznate samo po tome što su nečiji bivši, braća, sestre, deca…pa se pitam – šta će pametnom čoveku to u životu?

Oni svoju publiku imaju – a mi to nismo, niti ćemo ikada biti. Želimo li da doprinesemo masovnosti poštovalaca? Tim satelitima pomažemo da vladaju našim medijima i učvrste svoje pozicije “kraljeva džet-seta”, umesto da ostanu nekrunisani kraljevi i kraljice splavova ? Što mi njima da pomažemo? Jesu li oni uradili ili će uraditi nešto za nas?

Hoće li deca od njih nešto pametno nauciti? Hoćemo li da liče na njih? Hoće li nešto pametno iza njih ostati?

Jok. Samo im punimo džepove i hranimo sujete. Pomažemo im da poveruju da su važni. I da kreiraju naš javni život, što je jeziva sramota. A sve samo zato što smo radoznali.

Svakim ulaskom u neki tekst o njima, mi doprinesemo njihovoj “popularnosti”. Jednim klikom. To se, ljudi, na portalima registruje. To im pravi rejting. Zato mediji o njima pišu, ako vam do sada nije bilo jasno.

Pišu, jer prate “puls publike”, kao što i televizija servira gledaocima “ono sto oni žele da gledaju”. Začarani krug.

Uvek sve linijom manjeg otpora, isključivi cilj je zarada pojedinaca koji su uglavnom kriterijume zakopali odavno, objašnjavajući savremenu vladavinu komercijale – protiv koje ja, u načelu, nemam ništa, jer kao medijski čovek shvatam da mora da postoji. Ali komercijala može i treba da bude i nešto drugo. Prodaju duše djavolu ipak, hvala, ne bih podržala…

Zašto mi koji sve to NE ŽELIMO – učestvujemo? Kao – nismo čitali, ali komentarišemo, odakle znamo o čemu se radi?

Da li je moguće da želimo da vidimo šta je i sa kim radio bivši dečko sestre nečijeg muža? Koliki su nečiji novi silikoni? Da li se ona samozvana prelepotica jos više skinula? Ili je danas obučena – ali “pametna”, jer je tako ustala jutros?

Čim to komentarišemo znači da čitamo i gledamo. Oni srećni.

Oni ne mare za to što mi o njima loše mislimo, što se sprdamo, kritikujemo i negodujemo. Boli ih uvo, baš. Čak verovatno misle da smo ljubomorni luzeri. U stvari,tu su u pravu. Luzeri jesmo.

Nek` postoje oni u meri koja im pripada, nekoga sigurno čine mnogo srećnim, a mi, drugačiji, da oslobadjamo prostor sebi da budemo i mi srećniji. I da radimo na tome da prestanemo da se stidimo što smo ovakvi u 21.veku.

Mediji će uvek imati šta da rade. Uvek će se rukovoditi “pulsom publike”.

Pa dajte da se oseti i naš.