Praznična preispitivanja

Sezona praznika ne donosi samo radosti okupljanja, poklona, kratkog predaha – već za mnoge predstavlja i fazu preispitivanja i svođenja bilansa…najčešće ne samo godišnjih, nego i životnih. Zato će vam mnogi ljudi reći da su tužni i setni oko praznika. Preplave nas sećanja na neka bezbrižnija vremena, ljude koji nisu više tu…Ja ne volim da se ubijam u pojam i razmišljam o stvarima koje ne mogu da promenim, pa retko sebi to dopuštam. Ali moram da razmišljam o onome što mogu da menjam. Sama, ili uz nečiju pomoć i saradnju, zavisi o čemu se radi. Čovek mora da radi na svemu čime nije zadovoljan, a nekako imam utisak da su se mnogi među nama zaparložili, melje nas život, jurimo egzistenciju, ispunjavamo obaveze…kao da je neko odlučio da nam ne ostavi ni najmanje vremena za razmišljanja. Ehm,ok, da ne kujem i sad teorije zavere…

Vreme praznika, za mnoge i vreme posta, je vreme opraštanja. Rizikujem da me neko ne razume, ali ja slabo šta opraštam drugima. Kad je neko loš, to je neoprostivo, šta da praštam? Ja biram da se sklonim što dalje, ne mogu nikoga da menjam prema sebi, niti treba. Imam druga, lepša posla u životu. Opraštam samo slučajne, nenamerne loše poteze. Isto očekujem i za sebe.

Ali odvajam ozbiljno vreme da opraštam sebi, ne samo da bih si olakšala, nego da budem pametnija ubuduće. Dokle god ne povređujem druge namerno, smišljeno i bahato, ja sam u miru sa sobom, a niko se ni ne žali, pa sam valjda ok. U granicama normalnog i očekivanog… Ono što ozbiljno moram da oprostim sebi je što sam i prethodnih nekoliko godina dozvolila sebi da mi se neke stvari dese, a posledica su moje gluposti i naivnosti. Čak i u ovim godinama sam dozvolila opet sebi da gledam pojedine ljude kroz ružičaste naočare, pa da me iza krivine sačeka realnost. Ne znam kako i dalje uspevam u tome, jedna drugarica mi je, u pokušaju da me uteši, rekla „To je zato što voliš ljude“. Istina jeste, dosta čudna…da – i dalje volim ljude i nadevam im osobine koje zapravo nemaju. Valjda zato što mi se nešto kod njih dopadne, pa bih da budu onakvi kako ih ja zamišljam. Činjenica je i da se ljudi prilično često lažno predstavljaju u nameri da ostave utisak, tu i mnogi drugi nasedaju (prosto me zaraduje sama spoznaja da nisam jedina, ne zamerite). Naročito to polazi za rukom onima koji su šarmantni i druželjubivi, pa njihovo društvo prija. Ali to me ne amnestira, zaista je nedopustivo glupavo za nekog u zrelim godinama da naseda…no valjda sam sad konačno podvukla crtu i završila sa zanošenjem.

Teška godina sa problemima koji se od grudve pretvoriše u lavinu (fala Bogu došao je i tome kraj letos) samo je podebljala i podvukla spisak.

Jedno je konstanta – samo pravi prijatelji su uvek tu, zašto komplikovati? Čemu taj večiti poriv da se širi spisak ljudi u životu?

Isto tako sam i ja neke ljude, zbog glupih nesporazuma ili prosto različitosti karaktera ili interesovanja sklonila u stranu, zaboravljajući da apstrahujem taj „dekor“ i usredsredim se na dobrotu duše. Pa bih da i to oprostim sebi.

Naiđoh među onim silnim mantrama na internetu koje svi kao preziru, ali čitaju – zato što mnogo pameti tu ima – ovu:
„Očistite svoj život od svih koji vas:
1. Lažu
2. Ne poštuju
3. Iskorišćavaju
4. Ponižavaju “

Sve sam ih rasterala u 2015. Nema nikakve potrebe da se međusobno smaramo i trošimo energiju jedni na druge uzalud. Ima toliko ljudi koji nam više odgovaraju. „No hard feelings“.

Osetljivost i dobrota duše su ono što razlikuje ljude i od toga bi trebalo uvek da pođemo u oceni i proceni. Onda ćemo se mirno suočiti sa tim koliko ih malo ima i to će nam biti sasvim ok. Zato valjda, što smo stariji i imamo sve manje prijatelja i ne treba nam više od toga.

Da, volim ljude. Ali samo neke. Svoje i prave.