Pogled u dubinu duše

Religioznost je, čvrsto verujem, duboko lično osećanje. Tako gledajući, ne razumem baš „plakatiranje“ jačine tih osećanja i novokomponovane prefosirane manifestacije privrženosti veri. No, rekoh, lično je, pa je na svakom da odmeri.

Odmeravajući svoje pravo da ukazujem i pokazujem, neću se danas baviti drugima. Ako sam hrišćanka, onda ću se držati i onog da samo onaj ko je bez greha sme da kamenuje grešnike. Uostalom, i pitanje greha je kad-kad filozofsko, a ne bih ni da filozofiram.

Danas bi, međutim, mogao da bude dan za poniranje u sopstvenu unutrašnjost, u dubine koje najčešće krijemo sami od sebe. Danas bismo, bez svedoka, mogli da se preispitamo i iskreno odgovorimo na neka pitanja.

Jesam li nekog povredila? I jesam li to učinila baš sasvim nehotice? Da li sam morala? Da li je bilo u samoodbrani ili…?

Jesam li lagala, a da istovremeno osećam da bih strašno patila ako bih otkrila da drugi lažu mene? Postoje li laži koje bolje zvuče od istine i tako nam daju alibi?

Jesam li mrzela? (Ne govorim o gnevu, na njega, čini mi se, imam pravo, sve dok ne presuđujem i ne kažnjavam.) Da li sam zaista još sasvim verna sopstvenom geslu da samo prekratko na ovoj planeti da bismo dozvolili sebi luksuz mržnje?

Najzad, jesam li bila gorda? Ne ponosna, to je lepo osećanje, već nadmena i nadobudna, iako su meni samoj mrski takvi ljudi?

Mnogo pitanja, a odgovori… Ne deli se baš sve. Danas, za promenu, ne istresajmo svoju dušu kao prepunjenu kesu usisivača. Uskratimo tu nakaradnu zabavu duhovnim voajerima i ostanimo sa sobom. Tako pročišćeni, mogli bismo da budemo dostojni svakog praznika. Budemo li istrajniji, svaki lep dan, svaki dobar čovek mogao bi za nas da postane – praznik.

Vredi.