Pobediti sebe – trčećim korakom

Tamara Koštro – Ćurčić je jedna od najboljih osoba koje znam, od onih prijateljica koje opravdavaju sve lepo rečeno o prijteljstvima. Ja (Nataša) lično obožavam njenu vedrinu, koja samo neupućene može da zavara kao opuštenost, jer ide u korak sa visokim profesionalizmom i ambicijom. Tamara je, baš kao i ja, ambiciozna i istrajna u svemu, sem u teškoj borbi sa „mekoćom na sebi“ (tako ja tepam svojim viškovima po telu). Bar sam ja tako mislila. I sa svim sam mogla da je povežem, sem sa treninzima i trčanjem.

A onda, kao grom iz vedra neba: Tamara trči maraton. Prva sledeća vest: Tamara istrčala noćni novosadski maraton!

To, bez svake sumnje, zaslužuje priču. Zamolili smo je za ispovest i, ako joj se prepustite, videćete da je bolja od svakog fensi motivacionog govorništva. Zato što je iskrena. I zato što je pobednička.

Do medalje iz inata – Tamarina priča

Tamara sa grupom

Da mi je neko pre četiri meseca rekao da ću jednog dana moći da trčim sat vremena u kontinuitetu, slatko bih se nasmejala, a onda se zavalila u ležaljku i poručila još jednu kafu, dok sedim i posmatram te pomahnitale ljude koji nedeljom trče i znoje se oko Ade. Od svih vidova rekreacije, trčanje mi je ubedljvo delovalo kao najuzaludnije.

Međutim, kako to često biva, okolnosti se nekako postaraju da sami sebi uskočimo u usta i trijumfalno se demantujemo, čisto kao naravoučenije o kategoričnim izjavama. I tako, pre tačno četiri meseca, ja sam demantovala samu sebe i krenula sam u školu trčanja!

Moram da napomenem da ta slika sa prvog treninga nije ni malo ličila na ono što je najčešća asocijacija na trčanje – vitke i preplanule dame, uredno vezane kose u konjske repiće, sa ipod-ima na nadlakticama i obučene u pripijene atletske majice do iznad pupka. Naprotiv, i bez želje da se upuštam u detaljniji lični opis, reći ću samo da sam tog dana na upis u školicu otišla sa ultimativnim nedostatkom ma kakve kondicije, apsolutnim viškom kilograma i atrofiranim mišićima sa još svežim posledicama carskog reza (porodila sam se dva ipo meseca pre toga). A da…i nisam potrčala ni 20 metara od srednje škole!

Tamara trči

Na prvom treningu trebalo je da pretrčimo dva puta po 400 metara, distanca između Brankovog i Železničkog mosta. Suvišno je reći da sam se sa životom pozdravila u devedest devetom metru. I tako je ta agonija krenula. Na naredni trening, kao i na sledećih deset, odveo me je isključivo moj inat, i ovom prilikom mu se posebno zahvaljujem. Međutim, posle nepunih mesec dana, primetila sam jednu alarmantnu pojavu za moj dotadašnji, hedonistički koncept života – počela sam da se radujem svakom odlasku na trčanje.

Pred svaki trening okupi se nas preko stotinu na zajedničkom zagrevanju uz muziku, pre nego što se raspodelimo po grupama za čas. Moja grupa – početna, crvena, okupila je ljude koji svi dele isti entuzijazam i želju da se dokažu sami sebi i to nas je neprestano motivisalo, uz međusobnu podršku i podršku našeg trenera. Pomalo nalik na one holivudske filmove u kojima od gomile totalnih autsajdera (ovde mislim prvenstveno na sebe!) prave američke foke, i mi smo krenuli slično sa svojim programom. Po kiši i po suncu, uveče ili ujutro, treninzi se nisu propuštali. Za one koji me znaju, dovoljan je podatak da me čak ni ustajanje nedeljom u 7 nije sprečilo da dođem i treniram, po istoj onoj Adi na kojoj bih ranije sedela u podne i komentarisala uzaludne trkače. Četiri meseca kasnije, crvena grupa istrčala je svojih prvih 10 kilometara i učestvovala na dva maratona!

Tamić pred trening

Bilo bi u najmanju ruku neistina, da ne kažem gnusna laž, kada bih tvrdila da se tokom samog treninga bar jednom ne zapitam šta mi je sve to u životu trebalo. Ali, onda stignem do cilja, zajapurena i van sebe, pogledam onaj krug oko jezera i shvatim da sam još jednom pobedila samu sebe! E to nema cenu! Osećaj da si izvukao poslednji atom snage iz sebe i da svaki naredni put možeš više, da si sam sebi svedok kako pomeraš granice i uspevaš ono što ti je bilo nezamislivo – to je spoznaja koju sam dobila kao nagradu. To i ljude sa kojima to deliš. I nekako, sve se od tad promenilo i odjednom više ništa ne deluje nemoguće. Lakše se hvatam u koštac za različitim zadacima jer znam da sam sposobna za više nego što se čini, a svaki izazov, na poslu ili u životu, deluju mi daleko lakše savladivim u poređenju sa onim fizičkim koji sam već izdržala.

I tako, dok se moja grupa, i ja sa njom, sprema za svoju narednu pobedu – polumaraton, ja razmišljam o svom sledećem izazovu u životu i trci koju ću dobiti nad sobom.