INvent Ivana & Nataša
Uzburkalo se ovih dana. Kao: nismo znali šta će biti. Kao: nismo verovali da će se s jeseni vratiti sve one spodobe kod čijeg bi kastinga i Pazolini bio uzdržan. Kao: nadali smo se da će se ovi što su ih doveli odreći „zlatnih koka“ i sponzora koji čekaju u redovima da se baš tu pojave. Kao: nikom to nije potrebno, a naročito ne nama.
E pa da se pogledamo u oči i u ogledalo, ipak spremni na realnu sliku.
Ne da se gleda, nego se ništa drugo i ne radi. Onomad kad sam neki dan provela ležeći u bolnici, ne znam da li mi je nepodnošljivije bilo to što sam vezana za krevet ili što sam, htela – ne htela, iz hodnika redovno dobijala raport o događanjima u do tad najogavnijem tzv. rieliti – programu. Starije žene. Većina je mogla da me rodi i od njih bi, bar vaspitanja radi, očekivala neku vrstu ograde, ako ne i sablazan nad verbalnom i telesnom pornografijom. Ma kakvi!
Detaljni opisi plus „background“ pažljivo sakupljan po tabloidima, pa „menjaža“ informacija u redu za toalet.
I tako svuda: samoposluga, čekaonice, javni prevoz… Plašim se da je eliti (a nadala sam se da i sama tu pripadam), nestalo „rieliti“ pogleda na domaće društvo, slabo se u njemu kreću, ne mešaju se.
Kad, reklo bi se odjednom – peticija! Ko me zna, zna i da mi je sintagma „građanski aktivizam“ kao zakletva na usnama prvoboraca; najpre, zato što nam je tako potreban, a, zatim, zato što smo mu tako malo skloni. U tom svetlu, peticija bi trebalo da me obraduje, ohrabri, ali, nekako – ništa.
Biće da sam „pregorela“. Mesecima i godinama se pitam gde su organizacije civilnog društva koje se bave pravima deteta? Sem što su nam deca ugrožena materijalnim siromaštvom, pustoši ih i ovo duhovno. Objašnjenje da postoje prioriteti nekako mi „ne radi“ kad su deca u pitanju, jer ona rastu i stasavaju, u ovim ili onim okolnostima i ne mogu da odlože svoje sazrevanje. A kad odrastu na 150 reči ukupnog vokabulara izbrojanih u nekoliko emisija istog ciklusa, ništa im više neće pomoći.
Gde su, pitam se, silne organizacije i aktivistkinje koje štite prava žena? Znam da sam neke silno ljutila što ne koristim dosledno – inja i – ica oblike, ali, bojim se, desilo se baš to: forma je važnija od suštine. Starleta je na – a, besprekoran prirodan i gramatički ženski rod i tu, izgleda, nema vidljivog problema.
To što je žena u ovim programima najstrašniji objekat iživljavanja (što učesnika, što publike), što se i devojčice i dečaci vaspitavaju na tim „modelima“ i što je rodno zasnovano nasilje svake vrste svakodnevno u ovim izdanjima, izgleda da je manje strašno nego kad ja kažem da sam „profesor“, a ne „profesorka“. I nemoj da bi mi neko pričao o dobrovoljnosti njihovog izlaganja (koje nije sporno), jer tu bi se avangarda rodne ravnopravnosti opako približila onima što kao opravdanje izvlače kuje i mahanje repom.
Najzad –peticija. Ok, dozlogrdilo, ali hajde da se malo organizujemo. Verujem da pristojno poznajem medijske zakone, ali sam, za ove potrebe, ponovo prelistala.
Zakon o javnom informisanju
Član 15.7
Javni interes u oblasti javnog informisanja je: …podrška proizvodnji medijskih sadržaja u cilju zaštite i razvoja ljudskih prava i demokratije, unapređivanja pravne i socijalne države, slobodnog razvoja ličnosti i zaštite dece i mladih, razvoja kulturnog i umetničkog stvaralaštva, razvoja obrazovanja, uključujući i medijsku pismenost kao deo obrazovnog sistema, razvoja nauke, razvoja sporta i fizičke kulture i zaštite životne sredine i zdravlja ljudi;
Član 77
U cilju zaštite slobodnog razvoja ličnosti maloletnika, posebno se mora voditi računa da sadržaj medija i način distribucije medija ne naškode moralnom, intelektualnom, emotivnom ili socijalnom razvoju maloletnika.
Zakon o elektronskim medijima
Član 22 Regulator:
22.8 kontroliše rad pružalaca medijskih usluga i stara se o doslednoj primeni odredaba ovog zakona;
22.15 utvrđuje bliža pravila koja se odnose na programske sadržaje a u vezi sa zaštitom dostojanstva ličnosti i drugih ličnih prava, zaštitom prava maloletnika, zabranom govora mržnje i dr;
22. 17 vrši istraživanja potreba korisnika medijskih usluga i štiti njihove interese;
22.19 podstiče očuvanje i zaštitu srpske kulture i jezika, kao i kulture i jezika nacionalnih manjina;
Član 26
Fizička i pravna lica, uključujući i pružaoce medijskih usluga, imaju pravo da podnose prijave Regulatoru u vezi sa programskim sadržajima pružalaca medijskih usluga, ako smatraju da se tim sadržajima vređaju ili ugrožavaju njihovi lični interesi ili opšti interes.
Član 47
Pružalac medijske usluge, u odnosu na svoj programski sadržaj, u skladu sa svojom programskom koncepcijom, dužan je da:
47.3 doprinese podizanju opšteg kulturnog i obrazovnog nivoa građana;
47.4 ne pruža programske sadržaje koji ističu i podržavaju narkomaniju, nasilje, kriminalno ili drugo nedozvoljeno ponašanje, kao i sadržaje koji zloupotrebljavaju lakovernost gledalaca i slušalaca;
Član 61
Medijska usluga na zahtev koja može da škodi fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i omladine, čini se dostupnom na način koji obezbeđuje da je maloletnici u uobičajenim okolnostima neće čuti ili videti (na primer kao zaštićena usluga sa uslovnim pristupom).
Dakle, bunt protiv obezvređivanja pameti – sasvim u redu. Ipak, samo peticija protiv programskih sadržaja na koje se odnosi za mene je isto kao kad bi se potpisivala peticija protiv džeparenja ili protiv prodaje ubuđale hrane u prodavnicama. To, naprosto, već JESU zakonski PREKRŠAJI. Pitanje je samo – što se „Regulator“ time valjano ne bavi. Zbog toga bismo morali i malo bolje da naučimo mehanizme, ne valja ići nespreman „na crtu“.
Eto…