(O)Sunčane misli

Ima dana u kojima ne svane. I to ne mislim metaforično, nego stvarno. Probudiš se, a nigde svetlosti. Nedostaje sunca.

Onomad smo pregurali nekoliko takvih, a taman se zaradovali proleću. Ja bih možda i pristala na kompromis, ali mi se nešto srce razigralo u prilično brzim i nepravilnim ritmovima. I opet ne mislim metaforično.

Šta ću, odem kod lekara, a čovek kaže: „Ovih nekoliko dana sve same aritmije. To vam je od sunčevih, magnetnih oluja.“ I još dodaje, želeći da mi olaša: “Eto, nije do Vas, do Sunca je. “.

Sunce, dakle. A nigde ga nema. Zapravo, toliko je bilo tmurno i sivo, da se ljudima činilo neprilično i neprirodno da se osmehnu. Prigušena svetlost bila je odlično opravdanje za kolektivnu namrgođenost. Neki bi rekli i depresiju. Da se ne lažemo, i sama sam podlegla, iskoristivši spretno meteoropatiju kao izgovor.

A onda, baš u tom danu koji bi da preskočiš, svedočiš trenucima najvećeg straha, nemoći, bure najstrašnijih osećanja kroz koje prolazi roditelj čije se dete bori za život. To su oni trenuci u kojima osetiš oštar bol ispod grudi pri samoj pomisli šta bi bilo da se to dešava… i brzo prekidaš uz „daleko bilo“.

To je trenutak da zastaneš, duboko udahneš i pogledaš oko sebe. Kad ti postane jasno da sve što te do maločas činilo duboko nesrećnim nije ni vredno pomena – tad je vreme da osetiš Sunce.

I jesam. Odlučila sam da misli izvedem na sunčanje i okrenem smer energije. Ako je već u meni, zašto da ne radi za mene. Malo borbe i eto smirenja. Ne lažem sebe da mi lakše pada kredit u švajcarcima, i dalje prezirem mantru nesposobnih „samo da ne bude gore“, ali i ograničavam sebi pravo da od svega pravim dramu, da glupost proglašavam nevoljom. Nema popravnog za ovaj dan.

Zapravo, nema ispravke ni za jedan propušteni trenutak, a mnoštvo trenutaka čini život. Vredi se truditi. Vredi probati.

Upravo sam saznala: jedan mali život dobio je ponovo iskru snage. Sunce se naselilo na pravom mestu, tamo gde je bilo potrebnije. I sad – može osmeh?