Odmračenje

Pomračilo se. Mislim, pomračilo se sunce. Mesec, kažu, nikad veći, a još su paganski narodi znali de se u doba ravnodnevice dešavaju neke čudne stvari. Sve to meni liči na dovoljno razloga za strah. Ako ništa drugo, dovoljno mistično-kvalitetnih opravdanja za klonulost, predaju, mirenje sa sopstvenom slabošću.

Ne plašim se pomračenja. Još kao klinka sam „garavila“ staklo i nikad nisam videla ništa uznemiravajuće. I mesec će ponovo postati mlad, a ravnodnevica je samo najava da će dan biti duži, da će ranije svitati i kasnije padati mrak. Kao nekom potpuno zavisnom od dnevne svetlosti, meni to samo može da prija.

Plašim se, međutim, promene. I, kako stvari stoje, ne samo ja. Naučnici u svetu već dugo govore da je strah od neizvesnog jedan od najjačih i da često baš on sprečava ljude da zakorače u sopstvenu budućnost odlučnije. „Bolje ovo što znam kako je, pa makar i nije baš najbolje. Ko zna šta me tamo čeka?“

Strah od promene okiva ljude i prisiljava ih da ostanu u lošim poslovnim okolnostima, u lošim međuljudskim odnosima, u očajnim brakovima, u statusu žrtve. Na sreću, ono što mi je najvažnije, moja porodica, nije moj okov. Imam i prijatelje koje ne bih da menjam. Ostalo – steže pomalo.

Ipak, kad pređeš više od pola i kad je vreme za svođenje, ne za uzlete, ima li hrabrosti za nešto sasvim novo? Nema me više tamo gde sam bila, gde mi je sve bilo poznato, udobno, ušuškano u sigurnost profesije u kojoj sam se dokazala. Ko sad da počinje, da ulazi u prostor onima koji su već postavili pravila?

Gledam oko sebe, nikog sem mene. Dobro, tu mi je i Ivana. Hrabrimo jedna drugu i rešavamo: evo nas u nečem novom. Bitno smo drugačije od mnogo čega i koga što je u ovom online svetu postavljeno kao trend. Ne govorimo baš sve fraze na engleskom, možda zato što ih osećamo i na maternjem. I, nekako, sigurne smo da je još mnogo ljudi poput nas.

Stvaramo ovde novi prostor za susrete. Mali trg za razmenu dobre energije, ali i svakodnevice koju treba pogledati u oči, pa, ako treba – menjati. Mesto na kojem ćemo se viđati sa onima koji nedostaju – i vama i nama. Povukli se iz prosečnosti i žabokrečine, željni priče lišene trivijalnosti. Pa onda – da se svi lepo ispričamo.

Biće to promena. Dobro, možda se još malo plašim, ali umesto pomračenja i ostalih vasionskih znamenja, ja sam za odrednicu ovog početka odabrala Međunarodni dan sreće. Tako smo Ivana i ja odlučile, tako nam i treba!