Nemam dušu na prodaju

Kad tridesetak godina živiš u medijima, poznanstvo sa ljudima “sa scene” nije kuriozitet. Ipak, Nikolu Čuturila sam upoznala tek kad se vratio iz Londona, zapravo, tek pre neku godinu. Sve što sam saznala kroz to poznanstvo spada u ono “kao da se dugo znamo”. U stvari, osetila sam da i on pripada ljudima za koje su kameleoni bili I ostali životinjska vrsta, a ne način sopstvenog ispoljavanja. Čovek ne može da bude malo pošten ili malo iskren. Sve ili ništa! Ali to verovanje kao da pripada nekom prošlom remenu. Bolje je, međutim, da o tome popričam sa Čuturom
Nikola, kad čovek počinje da govori “U moje vreme…”?

Kako ko. Recimo Arsen Dedić, jedan od najvećih na ovim prostorima, osvrnuo se na svoju mladost pišući legendarnu pesmu “O mladosti” kada je imao svega dvadeset i sedam godina.Mozda su njegove godine u to vreme bile ozbiljnije nego danas. Veoma su mi bliski i stihovi predivne pesme “Moj svet”, grupe S vremena na vreme, gde Ljuba kaže “Svako vreme ostaje u sećanju vršnjaka svojih”… Ako bih se usudio da citiram sebe samog, onda bi to bila pesma “Beograd” i strofa: “Znam nije kao pre, pamtim srećnije, vreme davno iza nas. Al’ kad sam bio mali, stariji su isto znali, kao da čujem njihov glas.”

Vreme je uporna pojava i ne možemo ga pobediti. Bilo ga je onoliko pre nas, a, daće bog, biće ga i posle nas.Imam ozbiljnu kilometražu i pun kofer sećanja iza sebe, ali im se na predajem. Ima još toliko toga što bih voleo da uradim i iskreno verujem da je moje vreme danas, tu i sad.

Možda vise nego u bilo kom drugom, u tvom poslu čovek stvarno mora dabude stalno “tu i sad”. Šta održava talenat živim i produktivnim?
– U mom slučaju to je tridesetogodišnja sumnja i preispitivanje svakog tona i svake reči.
Posle svake snimljene pesme osim nemira, moja prva razmišljanja su o sledećoj koja će biti snažnija i bolja.Naravno, tu nema nikakve kontrole ni rutine, jer nekad napraviš nešto što ne bude loše, a nekad napraviš čisto s..nje. Ono gde ne sme da bude kompromisa je pristup, namera i motiv. Lično, mnogo mi je draže da čujem iskren promašaj, nego rutinsko – zanatsku ” budževinu”. Treba raditi i verovati, jer ako intezivno sanjaš svoj san, niko ti ga ne može oduzeti. Naravno, ja govorim samo o svom iskustvu.

Za mnoge je opravdaje za silazak “ispod crte” održanje egzistencije. Postoji li nešto što bi tebe nateralo da izneveriš sebe?
– Ljudi nemaju iste motive kad se zadese u tom začaranom krugu. Ja bih prvo sam sebi bio jadan, i, siguran sam, duboko nesrećan. Ja znam da nemam stomak za tako nešto, pa, sve i da hoću – ne bi išlo. Dodatna olakšavajuća okolnost je i to što me materijalne stvari ne impresioniraju ni najmanje. Onog trenutka, ako mi egzistencija bude ugrožena, prihvatiću se bilo kog poštenog posla, ali dušu nemam za prodaju. Uostalom, prošao sam to već jednom u Engleskoj ,ne bi mi bilo prvi put i nije to kraj sveta.

Ako bi opisivao svoju umetnost sa samo nekoliko pojmova, to bi bili…
– Pa, malo mi je nelagodno i da pomislim o sebi u tom kontekstu, jer sebe nisam nikad doživljavao preterano ozbiljno.Ja sam samo jedan od dečaka svoje generacije koja je bila zaražena tim zvukom. Sticajem okolnosti i uz dosta sreće, meni se dogodilo da ta dečačka opsesija postane i moja profesija. Zbog toga sam beskrajno zahvalan.mnogim ljudima i ne znam već kome.Trudim se da sviram i pišem najiskrenije i da dam od sebe najbolje što mogu.Osećanja su ista kao i na početku: lljubav,radost,bol,uzlet,pad – pa opet ljubav…

Može li se i treba li pratiti modu kad je muzika u pitanju?
– Ako je moderna muzika u pitanja, tu “modu” treba stvarati, a ne pratiti, naročito ako si mlad i ako počinjes. Ako nešto samo pratiš, nisi baš “moderan”, jer sviraš nešto što već postoji. Naravno, uticaji su raznoliki i svi su dobrodošli, ali samo ukoliko ti pomažu da nađeš sopstveni izraz.

Koje vrednosti prenosiš svom sinu kao nepromenjene od vremena svog detinjstva i mladosti?
– Pre svega, trudim se da shvatim i poštujem njegovo detinstvo i odrastanje sa svim svojim osobenostima. Voleo bih da u svakom trenutku zna koliko ga volim i koliko može da računa na mene, sve dok budem tu. Nema toga što ja mogu da mu prenesem, a da on već nije video ili osetio u mom pogledu,pokretu i bitisanju uopšte. Deca znaju mnogo više o nama, nego što mi možemo i da predpostavimo .Uostalom, seti se nas kad smo bili mali…

Kada bi dobio mogućnost da promeniš nekoliko ključnih stvari na planeti, šta bi menjao?
– Volim utopiju makar i kao virtualnu igru. U toj maštariji ukinuo bih laž sa kojom se svakodnevno sudaramo, rvemo i na koju neretko i pristajemo. Dao bih neuporedivo veću šansu individualcu u odnosu na države, nacije, religije i granice. Možda bih u poslednje vreme promenio i svoju telesnu težinu, ali to baš i ne bi mnogo pomoglo našoj planeti.

Ako bi neko želeo da te istinsli obraduje i oduševi – šta bi trebalo da uradi?
– Treba samo da dodje na koncert u Beogradskom domu omladine 3.aprila i u Lazinom teletu u Novom Sadu 8.aprila. Sve ostalo je na meni i mom predobrom bendu.

Znaš li da te neki dolazeći klinci citiraju u pismenim zadacima. Znači li to da postaješ klasik?
– Evo sad čujem i iskreno se nadam da nije u pitanju stih iz pesme “Neko kao ja”, za koji mi je moj stari otac rekao: “Pa dobro, bre ,sine!”

A ono baš jeste: u pismenom zadatku jedog petnaestogodišnjaka inficiranog rokenrolom i buntovnog zbog vladajućeg “splavarskog meinstrima”, našao se stih “Ja sam vernik optimizma”, uz – “što bi rekao Čutura”. Dakle, ima smisla, Čuki. Vredi. Rastu deca koja osećaju iskrenost.