Nataša

Da se razumemo: nisam odgajana na engleskom dvoru. Čak i na ovaj domaći ušla sam samo kao turista. Nisam imala guvernante od ranog detinjstva i nisam persirala roditeljima. Bila sam i ostala sasvim uobičajeno vaspitavana osoba, doduše, sa dubokim korenima u prošlom veku. Možda me taj prošli vek i muči. Ni sanjala nisam da ću tako brzo stići do fraza koje je, kada sam ja bila klinka, izgovarala moja baka. Ona se tada čudila nekim dugokosim i čudno obučenim, ništa nije razumela to „dranje“ od muzike i pitala se kako sve to izdržavamo i vide li im roditelji kako su izašli iz kuće. Draga ...

Ako sam dobro obaveštena, naša deca već neku godinu ne učestvuju na PISA testiranjima. Skupo je, a mi nismo baš bogati. I, da se razumemo, ja ne mislim da je takav angažman presudan za kvalitet našeg obrazovanja, mada nije kad-kad loše ni uporediti se. To poređenje, kad ga je i bilo, nije trebalo da služi za gordost ili porugu, već da se vidi šta to drugi rade bolje, pa imaju bolje rezultate. No, za prosutim mlekom ne vredi kukati. Da vidimo gde smo mi danas. Za zanimljivu (ako ne naučno utemeljenu analizu), nije potrebno ništa više nego gledati TV kvizove, ...

Postoje mesta i situacje u kojima se otvara prostor za neka razmišljanja „nedozvoljena“ u redovnim okolnostima. Iako sam svoj odlazak u bolnicu posmatrala kao deo rešenja, a ne deo problema, lagala bih kada bih rekla da nije bilo trenutaka u kojima sam se pitala jesam li, možda, uzela kartu za „drugi smer“? A odmah zatim: šta sve nisam uradila, a trebalo je i važno je? Prošlo je i dobro je. Sada hladne glave mogu da se pitam i ovo: kada se u nas (a rekla bih da je to kolektivno) uselio taj magijski i neracionalni odnos prema kriznim situacijama? Znate ...

Jeste li primetili da većina današnjih klinaca (ovo „klinaca“ sa mnogo ljubavi, ne pežorativno) ne voli da čita? Budemo li do kraja iskreni prema sebi, retko ko se i u našem tinejdžerskom dobu ubijao od želje da pročita lektiru, ali su pristojnu nadoknadu donosili talasi književne mode po kojoj su Hese, Kundera, pa i Kastaneda (kojeg, uzgred, teško da je iko razumeo), bili ulaznica za većinu konverzacija. Nešto se, dakle, moralo čitati, neki se fond pročitanog ipak stvarao u našim biografijama. Ovi, međutim, ni da pipnu. U sopstvenom žargonu, ja sa to nazvala „alergijom na slova“, jer se pri samom ...

Religioznost je, čvrsto verujem, duboko lično osećanje. Tako gledajući, ne razumem baš „plakatiranje“ jačine tih osećanja i novokomponovane prefosirane manifestacije privrženosti veri. No, rekoh, lično je, pa je na svakom da odmeri. Odmeravajući svoje pravo da ukazujem i pokazujem, neću se danas baviti drugima. Ako sam hrišćanka, onda ću se držati i onog da samo onaj ko je bez greha sme da kamenuje grešnike. Uostalom, i pitanje greha je kad-kad filozofsko, a ne bih ni da filozofiram. Danas bi, međutim, mogao da bude dan za poniranje u sopstvenu unutrašnjost, u dubine koje najčešće krijemo sami od sebe. Danas bismo, bez ...

Pre nekoliko dana, kada sam pročitala da je u Srbiji na smrt pretučena još jedna žena i da je ona dvanaesta od početka ove godine koja je izgubila život u svojoj kući, sela sam gnevna da pišem. Ne o ubici, jer o nasilniku sa dosijeom zlostavljača, bedniku koji očinstvo dokazuje pred opskurnom kamerom „rieliti“ programa, batinašu i slabiću, ne može da se kaže ništa gore od onog što je on sam već pokazao. Htedoh da iskažem divljenje Srbiji, ovoj u kojoj komšije uvek žale za nevinom žrtvom („On je nju tukao čitave zime, pa se često čulo zapomaganje i plač ...