Nataša De Luka

Nataša de Luka je pre dvadesetak godina bila jedno od najomiljenijih, najlepših i najprespektivnijih tv lica. Veoma posebna i sa energijom kakva se retko sreće, osvojila je medij i iznenada ga napustila. Odselila se sa mužem u Amerku. Znali su šta rade, znali su i da ih čeka novi, ne baš lak početak. Ono što me fascinira je da je ljudi i dalje pominju, pitaju gde je, šta radi. Veliki je kompliment kad znaš da si ostavio trag. A bogami i u drugoj, novoj, potpuno drugačijoj karijeri se ređaju uspesi. Ovo je priča o volji i dobroj energiji, jer samo one pokreću svet.

Već dugo ne živiš ovde, ali ljudi te se ipak sećaju. Kakav je to osećaj?
Kombinacija zahvalnosti, iznenadjenja i zadovoljstva. Ali prevashodno zadovoljstva jer  me svako sećanje na mene, sada posle dve decenije, podseti da sam bila relevantna publici kojoj sam se tada obraćala….i svojim tadašnjim kolegama kao što ste Natasa i ti!

Da li ti nekada nedostaje televizija?
Ponekad …Zapravo čini mi se da se česće desi da prebiram po uspomenama sada nego pre desetak godina…Pretpostavljam da je to i deo očekivanog “suma sumarum” koji kreće negde pred i oko četrdesete! Za mene je rad pred kamerama, koji je započeo u kasnijim tinejdžerskim godinama u emisijama Klub 10 i Petkom u 22 uz tim Stanka Crnobrnje, bio početak “dugoročnog” plana i karijere koju sam tada želela da ostvarim. Imala sam želju da se školujem u oblasti TV-a i tokom rada na NTV Studio B bila sam primljena na  FDU, odsek  TV i Filmska Produkcija. Za mene je TV uvek bio fascinantan medij u smislu uticaja i moći kojima raspolaze i načina na koji ta moć komunikacije može da se usmeri da edukuje,spaja ili razdvaja, formira ukuse i mišljenja,formuliše i oblikuje kulturni, socijalni i politički milje,društvene inicijative i promene, i naravno ono što cini zabavu. Moj plan je bio da se nakon vremena ispred kamera prebacim u neku drugu sferu kreativnog rada na TV-u. Tada, neposredno pred odlazak iz Srbije, ja sam bila negde pri kraju tog početnog stadijuma svoje karijere koji je je po svemu sudeći išao ka uspešnom nastavku. Medjutim, nagoveštaj budućnosti mora da bude deo realnosti da bi se ispunio bilo koji cilj i ja sam početkom 90-tih otišla iz Srbije jer nisam videla onu budućnost koju sam želela, ili bolje rečeno nagoveštaj koji sam videla je za mene bio razočaravajući. Tokom proteklih godina imala sam priliku za poneki press-junket i kratke intervjue sa protagonistima američkih filmova koji su imali distribuciju u Beogradu. To je bilo divno iskustvo ali sam znala da sam ostavila jedan profesionalni put iza sebe. Uspela sam ipak da iskoristim šansu i svojim radom i trudom nađem satisfakciju u drugom profesionalnom životu .Prva ljubav zaborava nema tako da svakako ponekad poželim da se vratim pred kameru ili iza nje. Osim toga – imam retku priliku da znam šta sam bila “u prethodnom životu”…

Ti i tvoj muž ste uspeli ono što mnogi nisu, a to je da se “doškolujete”. To nije lak zadatak. Ni organizaciono, jer moraš da radiš, a ni finansijski. Kako ste to izdržali?
Početak je bio izuzetno skroman i moralo je da prodje neko vreme dok nismo stvorili okolnosti gde bi ideja o nastavku školovanja mogla da se ostvari- kao što su legalizovanje statusa u Americi, nalaženje bolje plaćenih poslova koji nisu podrazumevali radnu nedelju od 60 i više sati itd. Ono sto je važno je da nismo bili opterećeni strahom od neuspeha. Za sve to vreme moj suprug Andrea i ja smo jedno drugom davali punu podršku,podsticali i navijali jedno za drugo. …. Svaka nova osvojena prekretnica je otvarala sledeći izazov. Možda sam u opasnosti da zvučim pomalo “filozofski“ o nečemu što je opšte poznato, a to je da je svaka imigrantska priča slična koliko i na svoj način različita. Ja sam uvek smatrala da se sve što čovek želi da ostvari nalazi s druge strane straha. Nedavno sam čitala knjigu našeg i američkog cenjenog psihologa i autora dr Ivana Kosa, koja se zove “Lakše je uspeti nego propasti’ – i to je zaista tačno! Treba se samo usuditi i krenuti. Ja sam prva krenula na studije marketinga koje sam uspela da završim za tri godine i to je izgledalo ovako: radila sam u prodaji za jednu od elitnih modnih kuća, na Madison aveniji u Njujorku. Uz visoku kompeticiju koja vlada u tom tipu posla bilo je očekivano da postignem prodaju od nekoliko miliona dolara godišnje a kako sam istovremeno imala i ulogu supervizora onda se podrazumevalo da istovremeno podstičem i ceo prodajni tim. Performans je bio evaluiran svakog meseca i ako prodju tri meseca a da prodajni plan za svaki mesec nije postignut – stiže opomena. Posle tri opomene postoji šansa da se izgubi posao. Radila sam puno radno vreme i uz takav tempo – išla posle posla tri do četiri puta nedeljno na predavanja i često dolazila kući i posle ponoći jer sam nakon predavanja imala i obaveze timskih projekata (čuveni teamwork!). Od dva slobodna dana jedan sam provodila na Univerzitetu na predavanjima od 9 do 21h a noći su bile rezervisane za učenje. Ono što je fenomenalna olakšica je da američki fakulteti apsolutno daju opcije ljudima koji rade puno radno vreme. Drugim rečima, profesori drže predavanja i kasno popodne i uveče i vikendom, što je bilo idealno za nekog kao sto sam ja! Luka je tada imao 6 godina i za sve to vreme moj suprug je bio naš kormilar koji je pazio da nam brod bezbedno plovi i ne potone! Kasnije sam malo to kormilo preuzela ja. A ako bi nas  pitala sada, sa ove vremenske distance kako smo sve izveli odgovor bi verovatno bio – nemamo pojma! Ono čega smo svesni je da smo oboje imali viziju samo jednog mogućeg ishoda, a to je uspeh i ostvarenje onoga što smo naumili i  moram da priznam da je poseban osećaj zadovoljstva ispuniti obećanje dato samom sebi.

Šta sada radite, gde vas možemo sresti kada dođemo u Njujork ?
Moj suprug radi za UN. Ja radim u modnoj industriji i u mom poslu se očekuje izvesna mobilnost tako da sam u poslednjih petnaestak godina radila za nekoliko modnih kuća.Sada radim kao direktor Salona kompanije Jmendel na Madison aveniji. Moj posao je menadžerski i zadatak mi je da uspešno vodim biznis, svoj tim i razvijam klijentelu lokacije koja je tzv.Flaghsip za Ameriku.Volim svoj posao i moje radno vreme je oko deset sati dnevno tako da mi je to kuća van kuće tokom radne nedelje. Zbog toga se trudim da što više slobodnog vremena provodim sa porodicom. Pravilo je da smo uvek zajedno za večerom kad prebiramo šta se kome desavalo tokom dana – od najnovijih štosova i modnih detalja drugara iz odeljenja (Lola), interesantnih predavanja na fakultetu i zahtevnih profesora (Luka), vesti iz sveta (muž) i zanimljivih klijenata (ja). Moj suprug i ja obavezno odlazimo u Metropoliten operu što nam je posebno uživanje. U slobodono vreme volimo da provedemo dan aktivno. Živimo na Ruzvelt Ajlendu, to je malo ostrvo izmedju Menhetna i predrgadja Kvins, okruženo rekom Ist River. Ja uvek kažem da imamo najbolji deo od oba ‘sveta’. Nakon dolaska kući posle posla ostavljamo užurbani i zahuktali Menhetn iza sebe, ali pošto nas samo deli reka i dalje osećamo te vibracije i vidimo grad koji nikada ne spava. Sticajem okolnosti na Ruzvelt Ajlendu živi veliki broj ljudi iz svih bivših krajeva nekadašnje Jugoslavije i stvorili smo trajna prijateljstva.Tako da nas možeš sresti na roštilju pored obale reke uz neku dobru muzikicu i druženje koje traje do sitnih sati.’Naše’ ostrvo je prepuno zelenila, travnatih povrsina, parkova, terena za košarku,poljana za fudbal – tako da vikende najčešće provodimo napolju u šetnji, vožnji bicikla ili u nekom od parkova. Volimo da istražujemo delove Njujorka i to najviše kroz raznovrsnu kuhinju a volimo da odlazimo i u francuske bistroe, azijske i grčke i restorane u Astoriji, Williamsburg u Bruklinu, Downtown na Menhetnu i u ‘Kafanu’ kod našeg drugara Coje.

Kako ste preživljavali teške trenutke kroz koje smo mi ovde prolazili? Svi kažu da je odvojenost i nemogućnost kontakta (tada nije bilo društvenih mreža) veoma teško izdržati?
Hvala ti na izboru reči koji oslikavaju realnost i daju mi dobar uvod. Ta udaljenost je kao dva koloseka a mi razapeti izmedju. Jedan je čežnja za svojom porodicom i zemljom a drugi je muka i griža savesti što ti nisi tamo pa da na licu mesta osećaš to što oni osećaju i deliš na licu mesta šta god da se dešava tvojoj zemlji i tvojim najbližima. Hoćeš svim srcem da se pridružis na ulicama, da zviždiš u pištaljku i budeš deo tog prosto euforičnog optimizma i vere da nam stiže svetlo na kraju tunela. A ne možeš jer si se obavezao na nešto i imaš svoju porodicu i decu koja su rodjena van te nesretne situacije i za koje si odgovoran. Pomagali smo koliko smo mogli…na trocifrene telefonske račune smo najmanje obraćali pažnju… Sećam se jednog razgovora sa mamom kad je prinela telefonsku slušalicu balkonu tokom bombardovanja Beograda. Jačina osećaja moje bespomocnosti je bila srazmerna jacini detonacija.

Dobili ste dvoje dece. Kako vaspitavate decu u zemlji koja je u mnogo čemu drugačija od naše? Da li se razlikujemo mnogo po tome kako podižemo decu?
Luka je brucoš na fakultetu a Lola u drugom osnovne i ta razlika u godinama ima dosta prednosti i za nas kao roditelje ali i za njih. Luka je njen idol a ona za njega princeza koju želi da zaštiti od svih ala i zmajeva! Kao roditelji primenjujemo isti princip vaspitanja koji smo dobili od svojih roditelja. Vaspitavamo ih u duhu naše kulture i tradicije ali sa poštovanjem činjenice da smo mi odlučili da se oni rode u jednom melting pot-u kao sto je Njujork! Drugim rečima, vaspitani su da znaju svoje poreklo i da se njime ponose ali da isto tako poštuju druge kulture i izbore načina zivota. I Luka i Lola kazu da su iz Njujorka i iz Srbije kad ih neko upita odakle su a Luka se zaceni od smeha kad gleda,na primer ‘Maratonce’ ili ‘Balkanskog spijuna’, što znači da razume naš mentalitet. Nama znači da odrastaju kao kosmopolite u jednoj od najvećih metropola na svetu, ali da u isto vreme imaju razumevanje našeg podneblja i da možemo da delimo sa njima nešto što nije direktno njihovo ali opet i jeste.Ono što smatram jednim od većih uspeha je što oboje govore naš jezik i smatraju našu zemlju svojom iako su rodjeni i odrastaju u Americi. Imali smo srećnu okolnost što su mnogi prijatelji koji žive na Ruzvelt Ajlendu imali decu kad i mi i odrastali su zajedno. Jedino mi ponekad bude žao što imajući u vidu veličinu grada u kojem živimo, oni nemaju neke slobode koje smo mi imali ili učestalost neposrednih druženja. Inače Njujork nije Amerika! Njujork je zapravo jedna planeta za sebe u koju dolazi ceo svet sa svim svojim nadama,verovanjima,obicajima,pravilima,kulturama. I u takvoj sredini ima jako puno otvorenosti i prihvatanja, ali isto tako i granica.’Američki’ način vaspitanja ima možda manje nekih tradicionalnih ponašanja i pravila što donosi neke liberalnije stavove po pitanju vaspitanja ali isto tako postoji i dosta sličnosti. Sve se manje-više svodi na to da ‘američko’ vaspitanje druge generacije (kao što su naša deca) zavisi od porekla i kulture prve generacije! Pre nekoliko godina sam gledala TV anketu sa pitanjem: kako se osećate Amerikancem? Zaustavili su jednog taksistu i pitali ga kako bi on opisao sebe kao Amerikanca.Taksista je bio Grk i odgovorio je: ‘Dok vozim taksi ja sam skroz Amerikanac, a kad dodjem kući ja sam Grk’. Dakle to je Njujork i vaspitavamo decu da budu svoji ali da znaju da su uvek naši!

Jesi li okrenuta obaveznim američkim principima – zdravoj ishrani, kultu pozitivnog  načina razmišljanja?  Koliko to olakšava život čoveku?
Ono što sam naučila živeći na ovoj strani Atlantika je da je ovo i zemlja ekstrema i trendova koji su podstaknuti i motivisani profitom. Prosečna Amerika svakodnevno konzumira, što ‘hranu’ koja je iz kesice i spremna posle 25 sekundi provedenih u mikrotalasnoj, što fast food i količine porcija koje su na granici abnormalnosti. Sve je to rezultat kulture koja nameće šablon prioriteta, što je uglavnom – konsumerizam. Ono što je pozitivno je da je veoma lako napraviti bolje izbore i biti ‘van proseka’ pre svega ličnom edukacijom o tome šta je zdravo a šta ne, a onda u skladu sa tim i kupovinom namirnica. Možda će organic hrana biti za koji dolar skuplja ali je na pojedincu da izvaže prioritete i napravi odluku da li će ekstra dolar potrošiti na zdraviju hranu ili na nešto drugo. Naše pravilo je da ako se neka hrana reklamira to je znak da je ne kupujemo!

Kult ‘večnog optimizma’ koji je deo americkog mentaliteta je nešto što ja osećam svojim.
Zamisli da nekolicini ljudi daš zadatak da  predju sa jedne strane ulice na drugu. Neko ne krene dok unapred ne analizira sve moguće prepreke koje mogu da se dese, neko razmislja ‘a šta ako’ pa nikako da krene, neko se na tom putu svako malo okreće i gleda šta je ostavio iza sebe. Ja sam od onih osoba koje odmah kreću u obavljanje datog zadatka, sa fokusom na rešenje potencijalnih problema, a ne na sam problem – i bez stajanja dok se ne stigne na drugu stranu. Ja sam sa takvim senzibiltetom došla u Njujork pre dvadesetak godina i još uvek me ne napušta. Svakako pomaže što nikad ne razmisljam da kad nesto naumim neću i doći do toga i svakako da taj pozitivan stav služi o kao dobra uteha kad zagusti.Ali,iz ličnog iskustva, mogu da kažem da pozitivan način razmišljanja i delanja zahteva mnogo više energije i truda – da bi se održao fokus,da se ne posustane ili preda statusu quo.

Stižeš li da budeš i domaćica?
Daaa…hrana je uzitak i imam sreću da u mojoj prodici svi misle na taj način. Najviše volim kad imamo goste, kad mi dodje moja sestra Gordana koja  živi prekoputa nas i prijatelji. Volim kada nam se sto popuni tako da smo svi jedno drugom uz lakat a trpeza puna za badnje veče,prvo-januarski ručak uz čorbu od kiselog kupusa,uskršnji doručak ili bilo kojim drugim povodom! Inače jedna od najvažnijih stvari koje smo doneli kad smo stigli u Njujork su bili recepti naših roditelja, moje bake, što pisani rukom sto pažljivo kucani na pisaćoj mašini. Trudimo se da deci damo primer da se u zdravlje ulaže, a narocito putem ishrane. Tako da na primer, ne posedujemo mikrotalasnu pećnicu, kiselimo svoj kupus, ne jedemo gotovu hranu i retko kad imamo konzervu u kuhinji – sem ako nije u pitanju sardina sto je moja slabost!

Kako vidiš budućnost? Šta bi volela?
Prvo i najzvažnije je prosperitet, emocionalna i finansijska bezbednost moje dece i porodice. Cilj mi je da nastavim da vodim računa o sebi kako bih bila što duže snaga na koju mogu da računaju.

Što se tiče geografske i profesionalne budućnosti meni Njujork veoma prija jer mi odgovara po svom intenzitetu, fluidnosti novih mogućnosti, količini izbora, pozitivoj ‘napetosti’ koja te tera da budeš što se ovde kaže ‘in the moment’ i da se reinventiraš da bi bio relevantan i uspešan u onome čime se bavis. Ja sam svaki izazov prihvatala sa entuzijazmom, inicijalnom samouvrenoscu da ce uspeh biti krajnji rezultat i sa radošću – i to mi je plan za budućnost. U ovom gradu i zemlji lenjost bilo kog oblika samo osigurava status quo ili silazni put. Pošto mi to nikako ne leži očekujem od sebe dalji napredak u profesiji a  možda jednog dana svoje iskustvo i znanje pretočim u konsultantski biznis, trening budućih kadrova. Videćemo….ovo je jeste zemlja velikih mogućnosti ali ne da ih sačekaš. Upravo suprotno moraš im hrliti u susret – na drugoj strani straha od izazova i nepoznatog. Uvek sam bila na toj drugoj strani i tamo se nalazi i moja budućnost.

Šta ti nedostaje, da ti spakujemo nas dve? 😀
Najbolje da spakujete kofere i dodjete u posetu! A da mi onda iz kofera izvadite teglu domaćeg slatka od belih trešanja!