Naše nove džetseterke

Juče sam na ulici videla ženu koju ne poznajem, ali sam joj dobro zapamtila lice, ima tome 2 godine. Ne po dobru… A zapamtila sam je zato što sam je jednom prillikom posmatrala bar 20 minuta, a misllim i više, kako maltretira prodavce i ceo red ljudi i dece koji se formirao iza.

Par dana pred novu godinu, naša najveća prodavnica igračaka u tržnom centru. Red na kasi, ja prva iza nje. Svi u kaputima i jaknama, smoreni od haosa prednovogodišnje kupovine i vrućine. Pune ruke korpi, ono kad odlučiš da ti je lakše da se skuvaš nego još i jaknu da držiš u rukama. Mnogi su tu sa decom. Gospođa je na redu, visoka, lepa, kratka kosa, „skupa“, sva u nečemu krem belom. Trudna je priično, zaslužuje i strpljenje i simpatije. Ipak, par minuta kasnije već vidim o čemu se radi, tipična predstavnica bogatih dokonih žena, te prepoznajem na kilometar. Nadmena je, „ljuta“. Ne gleda oko sebe.

Kupovala je puno poklona, prezriva prema ljudima na kasi, cimala ih je oko pakovanja više puta, zapovedničkim tonom. Onda je rešila da popuni neki karton, da postane član kluba za buduće popuste, baš je pravi trenutak, dvadesetak nervoznih ljudi u redu… Stalno je izmišljala nešto, odlazila, menjala poklone, predomišljala se… kao da je sama na svetu. I jeste. Ne postoji niko osim nje, nije pogledala nikoga pored i iza sebe. Jednostavno – to su ti likovi – „Ja i niko drugi“. Do nje je stajao neki skromni čovek, pretpostavljam vozač, nosač, sa izvinjavajućim pogledom. 200 mi je bio pritisak. Ne samo meni. Poludeli smo svi, a ćutimo jer je trudna.

Izmučila nas je sve i otišla kao kraljica, čovek za njom sa kesama.

Koliko takvih viđamo… Milion puta mi se desilo da stojim pred rafom u nekoj prodavnici (nikad u samoposluzi, one tamo ne idu), gledam nešto – i samo se neka takva ugura ispred mene, kao da ne postojim. Jer baš u tom trenutku mora da vidi isto to. Desilo mi se i da držim bluzu u rukama i da neka tako komifo dodje i počne da je gleda i razvlači iz mojih ruku, kao da ja stojim i držim je tu zbog nje! Časna reč, to je bio vrhunac..

Nedavno sam bila nekom igrom slučaja sa decom na jednom fensi bazenu… ušle su u svlačionicu dve starije „gospođe“, ogromne, napucanih usta, preoperisanih a prostih lica, boje jazavca. Pregazile su i izudarale skupim tašnama u nekom uskom prostoru i mene i decu, ne pogledavši nas. Stajale smo im na putu. Isto mi se na nekom prijemu desilo sa jednom pevaljkom, onom što će vam prva pasti na pamet da je taj tip. Išla je na mene kao lokomotiva i zgranuta stala ispred – zgranuta što joj se nisam sklonila s puta. Izraz lica kao duha da je videla.

Pre nekoliko dana su naše dve bake otišle u školu na dečiju priredbu pola sata ranije, da zauzmu mesta. Nije ih više bilo, ali su stale s kraja u prvi red, da vide unuku. Isto tako je došla neka takva i stala ispred njih kao da ne postoje. JER – ONA JE DOŠLA!
Tako se valjda pokazuje sada društveni status. To su ove, što isto kao i njihovi muževi parkiraju na pešačkom i mestima za invalide.
To su naša nova gospoda. Proizvod ovakve zemlje i prostakluka koji seva na sve strane. Uvek ih je bilo, ali su morali da se drže svog sveta. Sada je ceo svet njihov.

Pravo da vam kažem, nemam ideju kako se boriti protiv toga. Oni razumeju samo jezik sile, a mi to ne razumemo. Svako ćutanje je za njih – potčinjavanje, koje toliko žele, to ih hrani i čini tako važnim i moćnim. Jer kako drugačije… čime, osim parama i džipom.

Prilično bezizlazno. Sami smo krivi što smo dozvolili.