INvent Ivana & Nataša
Pre neko veče zapalio je „Pticu“ (skoro pa doslovno). U kultnom beogradskom klubu, koji je ovom svirkom najavio svoje zatvaranje (srećom i prelazak u novi, veći prostor), te večeri je bilo sasvim različitih generacija: od onih kojima je muzika 60-tih i 70-tih najprirodnije utočište, do klinaca koji tek ulaze u svet. Prostor je bio prepun zvuka i ritmova, nabijen emocijom do pucanja i, začudo, nikom nije bilo tesno. To što su muzičari bili nadohvat ruke publici bilo je taman toliko lepo, koliko da sasvim mladi gitarista iz publike, sa velikim poštovanjem doda svoju trzalicu gitaristi.
Neki od nas (kao vaša Nataša, na primer), nisu česti u klubovima. Iskreno, imam mali problem sa tajmingom: u doba kad počinje svirka, počinju i moje pripreme za spavanje. Ovog puta poziv Vlade (Pejaka) bilo je rizično odbiti. Rizično zbog neponovljivosti događaja.
Rekoh, nisam ekspert, ali baš volim zvuk „organa“. Hemond orgulje, klupska svirka, kažu za tog momka, a zove se Rafael Vresnik, da je čudo. Svira sa Igorom Pradom, brazilskim bluz gitaristom. I jeste čudo. Naravno, ne to što sam ostala budna (to je zaista najmanje važno), već što smo svi ostali obnovljeni, ne umorni, ispunjeni energijom koju nam je, pre svega, Rafael neštedimice predao.
Molba za intervju, posle svega (tri košulje natopljene znojem), ni trenutak oklevanja, ljubazno i predano odgovara, ne mereći poziciju ni rejting glasila. Eh da i ovo mogu da nauče neke naše „zvezde“.
Sitni noćni sati, u pozadini neki bluz (sad sa diska), a mi baš ćaskamo:
Nataša: Svirati i živeti od ove muzike nije baš jednostavno u svetu u kojem živimo. Ili se ja varam?
Rafael: To je prilično kontroverzno. Ja sam odrastao uz ovu muziku, zavoleo je i počeo da je sviram. Verovatno bih bio popularniji kad bih svirao pop-muziku, ali, opet, ova muzika je internacionalna. Bluz, soul, džez, iako poreklom iz Sjedinjenih država, su kao međunarodni, svima razumljiv jezik. Naravno, nije to masovna publika, ali zaista je mnogo ljudi u Evropi – Srbiji, Austriji, Poljskoj, pa i u Južnoj Americi (tako sam se ja povezao i sa Igorom) koji sviraju ili vole ovu muziku. Sjajno je to što ja iz Graca, dakle Evropljanin, zajedno sa Latinoamerikancem mogu da idem svuda po svetu i, ako dobro sviramo, publika nas zaista ceni. To dokazuje da ne moraš da budeš iz Memfisa, Nju Orleansa ili Njujorka. Ja mogu da budem iz Graca, Igor iz Sao-Paola, ali stvarno to dobro radimo i činimo ljude srećnim. Zato ne posustajemo.
Nataša: Mlad ste čovek, kad ste se rodili, ova muzika je već bila na granici da bude „retro“.
Rafael: Pa tako nešto. Ja sam rođen 1979, imam 36 godina. Ovo što smo večeras svirali jeste pomalo retro, ali se ja trudim da tu muziku i osavremenim. Ipak, i nove stvari imaju taj prizvuk 60-tih, kada su nastajali standardi.
Znate, ne mora se baš sve ni menjati. Uzmimo primer piva: ne znam kada je tačno napravljeno prvo pivo, ali sam siguran da je to bilo veoma davno, pa se i danas pravi bez mnogo odstupanja. Ili još bolje, ja sviram instrument iz 1957. I on još proizvodi taj fenomenalni zvuk, a „ajfon“ ne traje duže od dve godine. Hoću da kažem: ono što je zaista dobro – to je bezvremeno.
Nataša: Svoje orgulje zovete „Starom damom“, a tek joj je 60 godina. Da li još prave ovakve instrumente?
Rafael: Ovaj model pravljen je od 1954. do 1974. Još neki modeli su pravljeni do sredine sedamdesetih, ali ne tako dobrog zvuka.Od tada su na sceni samo klavijature. Orgulje su klasično crkveni instrument i kada je nastala potreba za lakšom o jevtinijom verzijom, Lorens Hemond (po njemu se i zovu), konstruisao je ovakav instrument.
Nataša: Ovo lakša deluje uslovno. Koliko su teške?
Rafael: Oko 150 kg,
Nataša: I vi nosite svoj instrument na svaku svirku? (Zamislite koncertnog pijanistu koji iz grada u grad, s kontinenta na kontinent nosi klavir )
Rafael: Da.
Nataša: Kada ne svirate svoju muziku, šta slušate i da li može da se govori o nekim uticijama i uzorima na početku Vaše karijere?
Rafael: Slušam mnogo muzike,vrlo različite. Volim ska, rokenrol… Nisam siguran da bih mogao da izvučem neki konkretan uticaj ili nekog ko bi bio uzor. Imao sam sreću da sviram sa dosta iskusnih, velikih muzičara i samo dok svirate, vi dobijate, razmenjujete, to su sigurno uticaji. I to mi se još dešava, još učim.
Nataša: Pred Vama još duga karijera. Možete li da napravite neko predviđanje, šta će se dešavati sa popularnom muzikom? Čini se da sve ide ka „sintetici“, plitkim sadržajima dorađenim u postprodukciji. Šta će za 30-40 godina biti sa muzikom koju Vi svirate?
Rafael: Mislim da će uvek biti ljudi koji će ovako dolaziti u klubove i ja ću uvek biti spreman da dam sve od sebe (pokvasim znojem tri košulje, kao večeras). A možda će sve u muzici morati i da krene malo unazad, kad se ljudi umore od „šminke“, videa…Možda će ponovo postati važno šta zaista može da se odigra na sceni, gde je prava strast. Ja, zapravo, mislim da je to jedini način da nešto opstane, kao što je ostalo od 60-tih do danas.
Nataša: Ovde su večeras bili neki mladi momci koji tek počinju svoj život na muzičkoj sceni i vole i sviraju istu ovakvu muziku. Ipak, ponekad umeju da se žale da nema dovoljno devojaka koje bi došle na takvu svirku i da su sve sa onima koji površno shvataju sve – pa o muziku.
Rafael: Ha, mislim da znam u čemu je stvar. Većina mladih muzičara sve vreme, pa i u društvu devojaka, priča o instrumentima, o stilovima…Umesto toga, mogli bi samo da pozovu svoje prijatelje, pa i prijateljice i kažu: „Hej, hajdemo u klub, ima neka dobra svirka.“ Ljudima će se to dopasti, može i da se igra, da se zabavi. I siguran sam, kad bi svi momci, umesto da pričaju o gitarama (o tome se priča na probama, devojkama je to dosadno), vodili devojke u provod, častili ih pićem u klubu i pokazali im kaki izgleda dobra zabava – uspeh bi bio tu. S vremenom će one shvatiti koliko su ti momci zanimljivi, mnogo zanimljiviji od za druženje beskorisnog di-džeja. Tako preživljavaju i ljubav i dobra muzika. To je moj savet, tako ja radim!