Muškaričina

Pre nekoliko dana, kada sam pročitala da je u Srbiji na smrt pretučena još jedna žena i da je ona dvanaesta od početka ove godine koja je izgubila život u svojoj kući, sela sam gnevna da pišem. Ne o ubici, jer o nasilniku sa dosijeom zlostavljača, bedniku koji očinstvo dokazuje pred opskurnom kamerom „rieliti“ programa, batinašu i slabiću, ne može da se kaže ništa gore od onog što je on sam već pokazao. Htedoh da iskažem divljenje Srbiji, ovoj u kojoj komšije uvek žale za nevinom žrtvom („On je nju tukao čitave zime, pa se često čulo zapomaganje i plač dece. Ubio je ženu na pravdi boga, bila je tiha i pristojna osoba. Više puta sam želeo da prijavim nasilje, ali su me svi od toga odgovarali.“, reče jedan od njih), a u centrima za socijalni rad nema osnova za „delovanje“ („Dobio je uslovnu zatvorsku kaznu u trajanju od šest meseci 2012. godine zbog nasilja prema ocu – navela je direktorka centra za socijalni rad. – Nije bilo prijava da maltretira suprugu.“), kao da se sve dešava u Njujorku ili Tokiju, pa je malo gužva, a ne u srpskoj provinciji u kojoj svako svakom viri u lonac. Htedoh da nam svima čestitam na hrabrosti, ličnoj i građanskoj odgovornosti i da predvidim da, ako se održi ova dinamika, postoje realne šanse da ove godine oborimo najcrnji rekord i polepimo po zidovima kolektivne savesti više od četrdeset umrlica žena ubijenih u porodičnom nasilju. (Smeta li i vama pridev „porodični“ uz tako groznu reč?)

Htela i – odustala. Radije bih da pričam o Radenku Stojakoviću, kafedžiji iz Trstenika, domaćinu i soluncu, vrednom poštenjačini koji je od porodičnog imetka dobio samo jedno jaje, (koliko da da skeledžiji), kako bi sa 12 godina krenuo u svet i rasteretio kućnu sirotinju.

Radenkov životopis vredan je romana (obećala sam ti to, pradeda, jednom…), ali za ovu priču važan je njegov muški, supružnički karakter. Kao mladi trgovac oženio se Milkom, otresitom i sposobnom, spremnom na sve napore i borbu sa životom. Radeći od jutra do sutra, lepo su se skućili, od radnje je postala kafana, od kafane – mali hotel. Do samog kraja (kada su im neki koje su hranili i pomagali, kao potonji ratni pobednici oduzeli hotel), Milka je prva ustajala oko pet i stavljala prvu kafu za zanatlije koji će je baš tu popiti.

Milka je, zapravo, i vodila poslove. Radenko je, kao i većina muškog življa u Srbiji početkom prošlog veka, najviše ratovao: balkanski ratovi, pa Veliki rat… Sa ogromnim poštovanjem je gledao na rad i sposobnost svoje vredne žene, sa beskrajnim poverenjem odlazio i dolazio. I nikada, ali baš nikada nije povisio ton. Od milošte je zvao „Mile moja“ i tešio je kad god bi se sekirala zbog propusta ili načinjene štete. „Dobričino moja“, govorila je njemu Milka, uvek uz dubok uzdah. Ruku na srce, ona bi, kad-kad i prasnula i viknula, ali ne ide: ne viče se na muža, posebno ne na takvog. Njihov odnos, prepun iskrenog uvažavanja, ušao je u anale ovog mesta.

Da li je tu bilo ljubavi? Je l’ bilo mesta strasti? Oh, da, itekako! Izrodili su četvoro dece i da je neko računao, shvatio bi, na primer, da je baš devet meseci pre Sekinog rođenja Radenko u sred rata svraćao kući. A njegovo diskretno gledanje na žensku seksualnost odavalo se u molbi da Milka ne opasuje vunene šalove oko stomaka i bedara preko domaće haljine, što su žene često činile. Njemu je to, nekako, kvarilo sliku. I ona je to poštovala, do svog poslednjeg dana.

Najzad, da li je Radenko, u patrijarhalnoj Srbiji, bio manje muško zato što nikad nije mlatnuo ili se bar pošteno izvikao na svoju ženu? Naprotiv! Bio je muškarčina! Dobričina i muškarčina.