Milan Vidović

Milan Vidović je neko važan iz mog detinjstva. Drugar iz „Kolibrića“. Uvek „glavni“, najslađi i najšašaviji i dan danas zabavlja našu decu kad gledaju stari dobri „Kolibri šou“. Odavno je već u Americi. Po završenoj Muzičkoj akademiji, odsek dirigovanje, bio je čak jedno vreme asistent dirigenta u Operi u Los Anđelesu. A onda je odlučio da počne da radi u luci. Ovaj težak, ali vrlo dobar posao radi i čuva već godinama, a paralelno živi svoj muzički život, odnedavno i ugostiteljski, jer je bilo vreme da postane i „sam svoj gazda“.

Mnogo je to posla. Amerika nije „obećana zemlja“ zato što ti nešto padne s neba, ali svakako jeste zemlja mogućnosti – ako si spreman.

Ti, u stvari, sad već duže živiš u Americi nego u Srbiji?
– Pre par meseci, u Barseloni, proslavio sam 40-ti rodjendan, a u Ameriku sam prvi put došao kao “klinac” sa svojih sedamnaest.
Tačno, duže živim u Americi, ovaj interesantan podatak sam baš komentarisao nedavno sa svojim roditeljima…

Gde kažeš da ti je dom kada te pitaju?
– Kada me pitaju gde živim (gde mi je dom), kažem – u Los Andjelesu. Los Andjeles i Kaliforniju zaista smatram svojim domom. Ukoliko sam ne nekoj turneji, putovanju ili usred nekog razgovora, na odgovor “odakle sam” uglavnom kažem Beograd! Valjda i posle 23 godine van svog grada nekako u sebi nosim tu Skadarlijsku kaldrmu, pa ponosno kažem: “Belgrade, Serbia!”

Život piše romane. Planirao si nešto u životu – muzička akademija se ne studira jer nisi znao šta bi drugo sa sobom – a onda se život okrenuo u potpuno drugom pravcu. Odluka je bila tvoja – kako sada gledaš na nju?
– Baš tako, život piše romane, kao klinac sam sanjao da igram u Ligi Šampiona i da zamenim Mehtu u njujorškoj filharmoniji, a završio na zapadnoj obali. Odluke su se pravile kako nas je život “šibao” sa iznenadjenjima i novim iskustvima.
Završio sam Muzičku Akademiju u Americi i ostao u Los Andjelesu.

Gledam te na slikama, ti si jedan od najnasmejanijih ljudi koje znam. To nije „holivudski kalodont osmeh“, nego osmeh zadovoljnog čoveka. Kako se postaje zadovoljan?
– Odrastao sam u jednoj vrlo skromnoj porodici, na dorćolskim ulicama, uz predivne roditelje i neprevazidjenu sestru uz koje sam naučio da budem zadovoljan. Vozio se autobusima, a ne u “tatinim limuzinama i džipovima”, šetao do muzičke škole na Crvenom Krstu, nisam uzimao taxi, zimovao kod tetke u Sarajevu, a ne u Austriji – tako da sam nekako naučio da je ne samo u zdravom telu zdrav duh, nego i u zdravom duhu zdravo telo! Već kao tinejdžer, kad sam “solo” sa par kofera otišao “preko bare” znao sam da najbolji projekat na kom mogu da radim je da radim na sebi. Zadovoljnim me čine zdravlje i sreća mojih najbližih, putovanja, sportski dogadjaji, najbolji koncerti na svetu, i “moj” Tihi Okean.

Za tobom je došla i sestra… Koliko ti znači što je cela tvoja porodica sa tobom?
– Puno mi znači što moja sestra Gorana sa svojom porodicom živi u “mom kraju”, vidjamo se svakodnevno, družimo, konsultujemo i slavimo rodjendane. Moji roditelji, Duška i Mile, žive na relaciji Kalifornija-Beograd dodju nam vrlo često i mi odemo vrlo često pa sa njima provedemo prolećne ili letnje odmore.

Kako je izgledao tvoj kontakt sa Beogradom i prijateljima pre društvenih mreža?
– Prvenstveno vrlo skupo, plaćao sam dugo godina trocifrene, a ponekad i četvorocifrene telefonske račune.
Morao sam da pravim izuzetke i planove koga kada zovem i koliko dugo pričamo. Sa mojima sam nekada pričao 59 sekundi da “ne bismo ušli u drugi minut”. Onda je došao ICQ i kuckanje besplatnih poruka, pa sve do današnjih Skype-ova i Viber-a koji su olakšali čestitanja rodjendana, slava, kontakte sa familijom, društvom, najbližima.

I dalje si „u muzici ,znam da sviraš i pevaš kad god možeš… Ima li prilike za to u smislu javnog nastupa, jer to si uvek voleo – ili je to samo za prijatelje?
– Javno nastupam od momenta kad sam kročio na američko tlo, što u vidu koncerata i ostalih nastupa, što u vidu privatnih svirki. Svirao sam po celoj Americi, Kanadi, nekoliko puta i u Meksiku, radio sve od projekata sa losandjeleskom Filharmonijom – do svadbe u Čikagu. Nikad se nisam plašio rada, a još manje rada sa muzikom. Kao klinac sam voleo scenu, pevao u “Kolibrima” i valjda je ta scena ostala u meni.

Sa kim se družiš, imaš li prijatelje iz Srbije?
– Družim se sa uglavnom sa kolegama sa posla, nekoliko muzičara sa kojima saradjujem, imam nekoliko prijatelja iz Srbije, čak se povremeno družim i sa “starim”-dobrim drugarom Goranom koji živi u Vašingtonu ali uspevamo da se nadjemo par puta godišnje i prisetimo nasih druženja iz osamdesetih.

Šta sve radiš sada?
– Radim već 17 godina, kao Marlon Brando, na dokovima u Luci Los Andjeles – Long Beach, radim na par muzickih projekata i pomažem nekolicini studija, nastupam privatno 3-4 puta mesečno, a u januaru 2013. sam sa dobrim drugarom otvorio italijansko-americki bistro/deli restoran “Capicolas” koji evo već vise od dve godine sluzi najbolje sendviče u gradu. Nema vremena za gubljenje, radim na svim kolosecima i svim sferama od logistike i trgovine, preko umetnosti i muzike, pa sve do biznisa i ugostiteljstva.

Vidim na fejsbuku da baš puno putuješ i da ima vremena za zadovoljstva. Pa kad sve stižeš?
– Moram u haosu obaveza i biznisa da nadjem mesta za uživanje i putovanja. Sebi odredim unapred okviran datum, manifestaciju ili lokaciju koja me zanima i u haosu obaveza živim za taj dugo očekivani i zasluženi odmor. Za uživanje i odmor svi moramo da nadjemo vremena- od “milion” projekata na kojima svakodnevno radim najvazniji projekat je ipak Milan.