Koraci k’o laki oblaci…

Koliko puta ste odrale štikle i pritom osetile veći bol nego kada oderete sopstvenu nogu? Ja mnogo puta. Srce mi se pocepa. Šta god da nosim, ne moraju da budu ni neke „bitne“ cipele, to je trenutak kada sam bukvalno spremna da obustavim svaku akciju i plačući se vratim kući i pokrijem preko glave. Pristajem da sam kriva što nisam gledala, šahtovi (kada ih ima) se ipak vide, pukotine na asfaltu valjda nisu ničija krivica, ne može to stalno da se krpi, znam.

Međutim, došao je pre izvesnog vremena novi trenutak u kreativnim glavama onih koji brinu o estetici grada u kojem živim, pa su trotoari iz razloga ulepšavanja ulica odjednom osvanuli popločani, sa hiljadama novih neprijatelja ženskih cipela. Da li visoke ili baletanke – deru ih sve, nemilosrdno. Pogledate li malo oko sebe, naravno ako niste zauzeti sopstvenom koreografijom preskakanja, videćete još mnogo žena koje gledaju u pod i rade isto. Verovatno izgledamo kao lude. Ali grad nam nove cipele sigurno neće kupiti, pa spašavaj šta imaš…

Najomiljeniji su nam svakako prelepi parkinzi sa rupama iz kojih raste travica. Da ne bude da živimo samo u betonu. Da budu lepši. Da imaju kosicu. Najčešće, doduše, te travice i nema, ali zbog tih par meseci kad ozeleni, vredi uništiti hiljade ženskih cipela. Svaki ulazak i izlazak iz kola je mini perfomans za nekoga ko želi da se zabavi. Osim ulaska i izlaska to je bar još nekoliko koraka koje pokušavamo da izvedemo lebdeći.

Kad na sve te pretnje odozdo dodamo i kake naših ljubimaca koje mnogi građani i dalje ne pokupe, ali i žvake i staklo, zaključak je da živimo na minskom polju.
Zato – glavu dole, suprotno svim motivacionim porukama. „Glava gore“ može skupo da košta.