Komšiluk

Po principu „Mali sto – mali nered, veliki sto – veliki nered“ funkcioniše i naš život po velikim i malim zgradama. Što više ljudi, više ćudi, a samim tim i manje mogućnosti za dogovore da se unapredi kvalitet života. Jasno je da je sveopšta besparica glavni uzrok tome, ali, budimo realni…svi imamo neka iskustva koja pamtimo i od ranije, iz nekih vremena kada je moglo više da se uloži – pa je opet bilo slično. Inat i nadgornjavanje su uvek glavna tema. Neko ima više sreće neko manje. Čak više ne mislim ni da je veličina ulaza ili zgrade bitna. Jedan baksuz može da se nađe i u kući sa 4 stana…

Otkako je zgrada postala vlasništvo stanara najveći teret je na predsedniku kućnog saveta. Koliko god da je vredan i agilan sve padne u vodu onog trenutka kada baksuzi promole svoja namrgođena lica kad im pozvoni. Priča je uvek ista.

Ako „hronično“ ne radi lift i mora da se skupi neka veća lova za popravku – baksuzi koji žive do četvrtog sprata najčešće kažu „meni lift ne treba, ja ću peške“. Naravno uredno se voze kada lift radi.

Kada treba da se skupi novac da se menja krov ili oluk – svi baksuzi koji nisu ugroženi kažu – to nema nikakve veze sa mnom, meni ne prokišnjava.
Kada treba da se radi dezinsekcija – baksuzi kažu „ja nemam bube“.

A najveći baksuzi su oni koji imaju novca, a izgovaraju „a što ja da dam kad on nije dao“…ne razmišljajući da možda neko nema…

Mi ne umemo da imamo zajedničku imovinu, nismo još dovoljno zreli za to. Ne zanima nas komšija. Da gledamo u tuđe dvorište i ogovaramo pak, jako volimo, to je interesantno.

Tako je, na primer u zgradi u kojoj ja živim sa svojom porodicom i gde ( barem u mom ulazu) živi 95 posto baš dobrih, saradljivih i pristojnih ljudi – sve naopako. Onih nekoliko baksuza uvek sve potkopa. Imamo divan parking – koji koriste svi iz okoline koji stignu, pa za nas nema mesta. Neki neće da se popravi rampa – pa onda i ostali odustanu. A teškom mukom i pregovorima smo je postavili pre par godina. Imamo komšiju koji, opet, na tom istom parkingu gde nema mesta ni za pola stanara, ima pet automobila i nikom ništa. On nema osećaj, rodila ga majka bezobzirnog. A niko neće ili ne sme da mu kaže. Imamo čoveka koji gaji golubove (taj je pre par godina izminirao popravku celog krova koje se, zamislite, zamalo desilo – tako što je zamenio svoje parče i rekao „mene ne interesuje, ja sam svoj zamenio“), ljude koji ne mogu da skapiraju da se vrata lifta ne otvaraju pre nego što stane, stanare koji kad zazvoni interfon puštaju kojekoga, što smo ga onda stavljali…

O okolini zdgrade da ne pričam…stovarište kamenja, polomljene klupe, šahtovi bez poklopaca, izlomljen beton zarastao u travu..Mislim da o tome neko drugi treba da vodi računa, ali nije ni njega mnogo briga.

Kad se zapuši slivnik ili zaledi okolo, uvek raščišćava par istih ljudi. Onih koji nisu rekli „što ja, kad on neće“, jer kapiraju šta je život u zajednici i velikom gradu. Neko dobar uvek krpi rupe. Ako svi dignu ruke – možemo samo da odemo dođavola skroz.

Izgleda da je mnogima baš svejedno.