KO KAK`E BRKOVE NALEPI

Ovih dana me je porazila informacija da postoji predlog da se u jednom lepom delu šume između manastira, osnovne škole i poznatog starog senjačkog restorana – pravi deponija. Ili „reciklažno dvorište“, bolje zvuči… Meni je svaki park i svaki komad šume svetinja. I mislim da bi trebalo svima da bude, naročito u gradskim sredinama. Očigledno ne misle svi tako i veoma bih volela da upoznam potpisnika ideje, da ga pitam šta ga je tačno navelo da mu baš to mesto padne na pamet. Ljudi potpisuju peticije, žestoko se bune i baš da vidimo kako će da se završi. Hoće li biti razuma ili po stoti put – sila.

Rastužim se, moram reći, kad pogledam ovaj naš glavni grad. Koliko je bio lep. I koliko bi još uvek mogao da bude lep, ali nismo svi jednako zainteresovani.

Lako je navoditi Pariz ili Rim kao primer, ali mislim da bi jednako koštalo, na primer, da se ponekad prave inteligentniji urbanistički planovi kada se nešto gradi. Da nam kvartovi budu homogeni i stilski ujednačeni, a ne da u starim delovima grada imamo „čireve“ koji nelogično stoje i narušavaju lepotu mesta. Jer je autor mislio samo na svoj projekat. A neko to odobrio. Da nam bogataši iz zemlje i inostranstva ne ruše stare vile-lepotice, nego da ih sređuju… Da nam novi blokovi zgrada ne budu ljubičasto-braon-narandžasto-žuti (nikada nisam kapirala, da li je to nekome stvarno lepo?). Da se odredi kako će izgledati reklame iznad miliona malih načičkanih prodavnica – tabla do table, sve šarene, tačkmičenje ko će veća slova i jaču boju da stavi, počelo to tako 90-tih i nikada nije prestalo…preružno. I pretužno. A moglo bi da bude lepo.

Ko treba da vodi računa o tome? Mora da ima neko…

Kozice i ovce šetaju oko najluksuznijih hotela, BIGZ, ono fantastično zdanje niko nije okrečio vekovima, fasade starih zgrada katastrofalne, sad već i opasne…o ruševinama da ne pričam.

Možemo sada da pričamo o tome do prekosutra, kriveći opšte siromaštvo i javašluk, sada se stvarno nema para. Problem je što to nije ništa novo, ti problemi se razvlače već 20-30 godina. Od 90-tih, kada je sve devalviralo, postalo nebitno.

Znači mi smo. Svako gleda samo svoja posla, ne misli dalje od svog dvorišta. A kad nešto novo treba da se uradi –obavezno pozovu nekog ko se ne razume baš najbolje u svoj posao. I hoće da ga završi za što manje para. Pa nek` se raspadne, popraviće neko sledeći. I tako ukrug, radi ko šta hoće. „Ko kak`e brkove nalepi“, što bi rekli glumci.

Na sve to, pojedinci i dalje pljuju, bacaju, lome, koriste liftove kao WC. Poštovanja prema gradu kao SVOM – nigde. Gde god ima takvih, nema lepog grada.

Ipak, želim da od srca pohvalim one koji su se potrudili da urede neke parkove u zadnjih nekoliko godina. I što je Geozavod „sinuo“. I što su umetnici i vizionari od Savamale napravili kulturni, društveni i turistički centar grada. Bar nešto lepo da se desi.

A sad odo, ne znam samo hoću li levo ili desno kad izađem iz zgrade – levo mi je šaht bez poklopca sa kamenjem, a desno sa granjem.

Dobro je, bar je dan.