Kasno

Kako stvari stoje, nasilna smrt postaje preovlađjući oblik odlaska. Čovečanstvo je monstruozno ogrubelo na svakodnevne izveštaje u kojima se pominje 10, 100 ili 200 pobijenih, na ovaj ili onaj način. Iskreno, ne znam ni šta bismo i kako bismo se emotivno nosili sa realnim spoznanjem tolike smrti van prirodnog poretka.

Ipak, neke vesti se ne daju prenebreći. Samo do polovine vikenda sam brojala ubijene – devetoro u jednom danu. Deseta žena – izvršila samoubistvo.

Ako sad prestanete da čitate, a znam da biste, bojim se da ćete upasti u kukavičku masu onih koji veruju da se sve to dešava tamo negde i nekom drugom.

Baš kao što su verovale komšije sedmoro ljudi u Kanjiži, prijatelji mladog bračnog para iz Velike Plane, Čačani koji su poznavali uglednog sugrađanina i njegovu suprugu.

Ne treba biti ni psihijatar, ni sociolog, kriminilog, forenzičar, pa shvatiti da je u pozadini svakog od tih ubistava i samoubistava neki duševni nered. I koliko god da je deo svakog (zlo)čina njegova naglost i iznenadnost, taj nered je već bio tu, ali niko nije želeo ni da ga spozna, još manje da se hvata u koštac sa njim.

Kad neko nosi obuću obućaru, to je u redu, kad ne krpi sam pantalone, već nosi krojaču – i to je u redu, kad treba zakrpiti dušu i otići stručnjaku – nisi, valjda, ludak da ideš kod psihijatra? A zna se to od osnovne škole: kod školskog psihologa idu klinci koji prave probleme. Psiholog, tako, postaje svojevrsni stub srama, mesto za probleme, umesto mesta za njihovo rešavanje. Još nisam čula da su negde potakli decu da idu kod psihologa kad im se priča, plače ili viče. Jedina ulaznica je – krivica.

Duševni poremećaj je osuda i zato ga je teško priznati i sebi. Zato se prenebregava i u ozbiljnijim procedurama, kao što je, na primer, izdavanje oružja. Sad svi znaju koliko je „težak“, „posesivan“, „ljubomoran“, „ženomrzac“ bio legalni vlasnik lovačke puške koji je njome ubio sedmoro ljudi. Svi, sem onih koji izdaju dozvole.

Kasno – reći će neko. Zaista, neke smo izgubili nepovratno, ali, dok sebe nismo – valja brinuti o svojoj i dušama svojih bližnjih. Nije sramota osetiti slabost, patnju, gnev, bol. Opasno je preći preko njih, gurnuti ih u zapećak i pustiti da rastu.

Ko pomogne sebi ili drugom da smogne snage i obrati se stručnjaku, krene u bitku protiv depresije i agresije – spasio je najmanje jedan život. Ništa manje.

Zvuči kao dobar motiv.