Kakav Supermen. Super-tata!

Baš nam se dopao projekat Centra E8 koji promoviše prave muškarce, a takvi se ne plaše da preuzmu značajan deo brige o detetu i kvalifikuju se za super-tate. Krenule smo u istraživanje ne bismo li utvrdile ko danas može da ponese tu titulu i razgovarale sa trojicom očeva: Teodorinim tatom Vladom Ćurčićem, Duškom Milojevićem (ako vam zvuči poznato, pominjala ga je supruga Zorane u svojoj priči o borbi za potpomstvo http://www.invent.rs/oprimizam-glavni-sastojak-recepta-za-bebe) , tatom Nemanje i Divne i Ajinim tatom Nikolom Jovanovićem.

Svoj trojici zajedničko je da su zaposleni, da im je dan postao kratak, ali i da su njihovi FB „zidovi“ oblepljeni fotografijama na kojima obavljaju najvažniji posao – posao tate! Zamolili smo ih samo da odgovore na ista pitanja, a dobili smo priče – da se istopiš od miline. Zapravo, to je jedna priča: koliko je lepo i važno da svako dete ima po jednog super-tatu.

INvent: Kako se “super-tata” razlikuje od “običnog” tate?

Vlada: Običan tata pred presvlačenje ima već pripremljene čiste pelene, maramice, kremu i posebnu vreću za odlaganje. Super tata se na pola presvlačenja seti da nema pelenu pri ruci, da je krema u drugoj sobi, a da je beba već preuzela pet maramica koje sada pokušava da strpa u usta. Tada nastupaju super moći, uz dodatni par očiju i ruku. Posle par dramatičnih trenutaka, dete je ipak presvučeno i čisto i dobije flomasterom nacrtanog miša i cvet na peleni. Tad svet opet ima svoj smisao.

Nikola: Mislim da su svi roditelji u Srbiji koji su se odlučili da imaju decu u ovoj zemlji da ih odgaje, školuju i vaspitaju u ovom okruženju SUPER roditelji. Uključujući i naše roditelji koji su nas, i pored svega što se ovde desilo, zaštitili da koliko – toliko imamo normalan život. Voleo bih da i ja budem jedan takav super tata. Mislim da su super tate maksimalno posvećene svojoj deci i super mamama. Mame su te na kojima je najveći teret, pa ja gledam da svojoj supruzi pomognem najviše što mogu, da ne postoji “tvoj” ili “moj” posao, već da jedan drugome damo dovoljno prostora za odmor i neko lično vreme, za punjenje baterija, a opet maksimalno budemo posvećeni i našoj ćerki i njenim potrebama. S druge strane, veliki izazov je uskladiti poslovne obaveze i vreme za porodicu i dete. To je negde i odlika nekog novog vremena, u kojem ste non- stop dostupni, online i ljudi očeukuju da nemate nikakav privatni život, da se sve vrti oko posla. Tu sam negde morao da presečam, da, koliko je god moguće, a imajući u vidu posao koji radim, vikend ljubomorno čuvam za sebe i da sve što mogu vezano za posao završim do 18h.

Duško: U doba kada tate samo brinu o poslu i obezbeđivanju novca za preživljavaje porodice, devalvirala je uloga običnog tate, tako da se danas super – tatom smatra onaj tata koji, pored svojih obaveza, uspe da nadje dovoljno vremena da se posveti svojoj deci. Tajna super – tate je da posao ne sme da trpi zbog dece, jer im on obezbedjuje egzistenciju, a da se neke stvari koje su u periodu pre dece predstavljale zabavu i uživanje, zamene uživanjem i zabavom sa decom. Deca to znaju da cene i zato je lako promeniti životne navike.

INvent: Ukratko – jedan običan tatin dan?

Nikola: Ne znam da li to može da se ispriča ukratko,ali pokušaću: ustajanje oko pola 7 i spremanje za posao, povratak kući posle 18h, šetnja sa detetom ili igranje sa njom kod kuće, ako je loše vreme, spremanje za spavanje, hranjenje, kupanje. Njeno uspavljivanje, koje zna da traje i do pola 11. Posle toga ili neki standardni kućni poslovi ili se uključim da završim mailove i zaostali posao, ili vreme koje provedem sa suprugom da pretresemo današnji dan i nova Ajina otkrića, nove stvari koje je naučila ili radi. Spavanje oko ponoći, uz jedno obavezno noćno buđenje da jede. I sve nanovo…

Vlada: Dan počne kada se Teodora oglasi iz svog krevetića i stavi nam do znanja da je budna. Tada je uzmem i prenesem kod nas da tako zajedno, sve troje, uhvatimo još malo sna pre posla. U većini slučajeva ona je na tom gestu vrlo zahvalna, te narednih 45 minuta uglavnom spava, ali se dešava i da nas uveseljava glasnim zvucima svog veoma bogatog repertoara. Kada vreme istekne, ona je tu da me uhvati za nos, počupa ili zagrebe noktićima po licu i taj alarm je precizniji bilo od kog časovnika. Naša igra nastavlja se kada dodjem sa posla. Posle šetnje i kupanja, ona je spremna za spavanje i novi dan, iako meni deluje da ovaj samo što je počeo. Naš svakodnevni ritual završava se odlaskom u krevet i njenim uspavljivanjem tako što kroz sebi poznate melodije pokušavam da rimujem dogadjaje toga dana, preslišavam se o sutrašnjim obavezama ili jednostavno izmišljam reči koje ne postoje.

Duško: Oko 7 starija beba (Nemanja 20 meseci) počinje da viče “tata buđenje, tata buđenje” i onda sve kreće. Jutarnje maženje i jurcanje po kući, doručak, spremanje i odlazak u jaslice. Na poslu do 5h i onda u jaslice po Nemanju, užina i odlazak u park. Izmedju 20h i 21h uspavljivanje Nemanje, a zatim preuzimanje smene u čuvanju i hranjenju naše ćerke Divne koja ima 6 nedelja. Noćna dohrana oko 02h i na spavanje u 03h, a onda oko 07h ponovo “tata budjenje, tata budjenje”…

INvent: Kažu da svi učimo po viđenim modelima (porodica, okruženje). Od koga ste vi naučili te “veštine”?

Duško: Ne mogu se te stvari naučiti samo na jednom mestu. To je zbir svih naših iskustava. Neke stvari sam ja pokupio u svojoj porodici i okruženju, a neke moja supruga Zorana. Onda se to sve nekako izmeša i kockice se same slože.

Vlada: Od svog oca. Kako je majka često radila popodnevnu smenu u apoteci, otac je bio taj koji bi brata i mene tada šetao, kupao i uspavljivao. Kasnije, kada smo moj, četiri godine mladji, brat i ja krenuli u jaslice i vrtić, a naši roditelji ponekad ostajali duže na poslu, ja sam počeo da preuzimam brata iz njegove grupe i sami smo dolazili kući. Dešavalo mi se i da me njegove vaspitačice zovu da im prevedem šta je upravo rekao i tražio, jer sam ga ja jedini uvek razumeo.

Nikola: Mislim da je i naš model ponašanja i uopšte roditeljstva i vaspitanja zasnovan na onome što smo videli u svojoj porodici i nekom našem unutrašnjem instiku, jer se na posletku razlikujemo kao ljudi i pojedinci. Roditelji su uvek tu za savete i pitanja i da od njih učimo. Opet, mislim da ja i supruga svoj neki princip razivjamo i na osnovu i nekih svojih interesovanja, životnog stila i stvari o roditeljstvu koje su nam danas dostupne kroz internet i savremenu literarturu, koja može da nam olakša život i odgovori na razna pitanja na koje često nemamo odgovore. Nije loše da nove generacije neke ustaljenje i naučene obrasce ponašanja malo i razbiju.

INvent: Ako biste imali uslova, da li biste angažovali profesionalce (dadilje) da vas u svemu zamene ili biste podelili dužnosti?
Nikola: Ne vidim ništa loše u dadiljama. Ni u obdaništu, iako ja u isto nisam išao i mrzeo sam ga najviše na svetu. Iz ove sadašnje perspektive, imam drugačije mišljenje i mislim da je obdanište dobra stvar za socijalizaciju deteta, a da to roditeljima omogućava da rade, ostvaruju prihode i to je svim roditeljim značajna pomoć. Sigurno da dadilja može zgodno da dođe u nekim situacijama, ali opet, postoje stvari u odrastanju deteta koje ja ne bih propustio ni za šta na svetu.

Duško: Ne vidim svrhu da te neko menja u tvojim roditeljskim dužnostima sve vreme. Šta će ti onda deca? Za ukras? Ali uvek je dobro došla povremena pomoć.

Vlada: Koliko god se nekad činilo napornim, nikada ne bih propustio vreme koje provedem sa detetom. Presvlačenje, kupanje, hranjenje ili igranje su tenuci kada sam i ja ponovo dete i tada nas dvoje imamo svoj jezik i svoje igre koje samo mi razumemo i delimo. Nikada to ne bih prepustio nekom drugom.

INvent: Tate koje se dosta angažuju imaju “opasne žene” – istina ili predrasuda?

Duško: Ne znam za druge, ali Zorana i ja se trudimo da podelimo dužnosti i da jedno drugome pomognemo u odgajanju dece. Prosto, kada vidiš da se neko trudi, glupo ti je da se ti praviš lud. Mnogo više se postiže ličnim primerom, nego suvom pričom šta bi i kako trebalo da se radi. Moja žena je opasna u tome .

Vlada: Mmmmm…predrasuda

Nikola: Mislim da je to predrasuda i verovatno ima ovakvih i onakvih primera. Ne treba generalizovati. Ja znam da moje angažovanje dolazi iz ljubavi i želje i volje da se bavim svojom porodicom.

INvent: Super tate imaju mnoge dobre osobine. Ipak, najvažnija je…?

Nikola: Ono čega imam najmanje – strpljenje. Ako me nečemu očinstvo uči svakog dana, onda su to strpljenje, razumevanje i sagledavanje stvari iz različitih uglova pre donošenja neke odluke. Moju ćerku u suštini ne zanima kako mi je bilo na poslu, ko me je sve iznervirao, da li je bio red u banci, gužva u saobraćaju. Ona samo želi moju pažnju i da provede vreme sa mnom. Suštinski sam impulsivan i često reagujem na prvu loptu, bez mnogo razmišljanja. Aja je sve to promenila, makar kada sam sa njom. Ostali će morati još malo da se strpe, ipak je to proces.

Duško: Rekao bih da su dve najvažnije stvari strpljenje i razumevanje. Deca tokom odrastanja prolaze kroz mnogo različitih faza i treba ih razumeti i imati strpljenja za sve te stvari koje nama mogu da izgledaju bezačajno, a njima su u tom trenutku najvažnije na svetu.

Vlada: Biti hrabar da budeš dovoljno detinjast i ne uskraćivati deci pravo na njihovo detinjstvo.