Je l’ smeš?

Kada neko povredi meni bliske ljude, obično imam dva paralelna poriva:

Najpre da to (dakle „to“, a ne „njega“ ili „nju“, lična zamenica mora da se zasluži) pretvorim u paru, da pustim da se kondenzuje u prljavi oblačić i da se kao kisela kiša izlije u nekoj nedođiji. Povređivati ljude nije ni mudrost, ni veština, ni privilegija. To je ponajpre posledica odsustva koječega. Ali, o tom – potom.

Drugi poriv je da zavrnem rukave i kažem: „Je l’ smeš da mi izađeš na crtu?“ Pa da vidimo čiji je jezik opakiji. Za ozbiljno pogan jezik valja imati ozbiljne zalihe reči, a za takve magaze treba pročitati dosta knjiga, slušati mnogo rečitih ljudi…i tu bi me već izgubili oni što se ističu sakriveni iz fejsbuk profila.

Danas je problem imati višak kilograma ( o, kako to dobro znam), ali nikakva prepreka za uspeh nije imati manjak pameti. Naprotiv! To te „no name“ spodobe i te kako preporučuje, naročito za angažmane koji podrazumevaju lojalnost bez promišljanja.

Ovo (dakle biće, ne post) što je, nadam se samo za trenutak, povredilo moju prijateljicu, meni nije poznato. Ne tvrdim da svakog moram lično da poznajem da bih ga procenila kao vrednog, daleko od toga, ali nit’ imena, nit’ reputacije – to je već problematično. A znam da bi sve na svetu dala samo za jedan trenutak poznatosti, imena, priznanja, pa što da ne – slave, tako prirođene onoj koju je prostački uvredila. U stvari, moguće je da ona o tome ne zna ni da sanja, pošto to nije „rieliti“ popularnost. Ovo što ona olako blati je priča koju bi teško razumela.

I da: veoma sam lična. Ne dam na prijatelje, a i sama sam osetila slični žalac. Nije isključeno ni da me ovo košta novog pljuvkanja, ali haj’mo, to čekam. Predugo živim da bih oćutala. Jednostavno – ne više.

Za kraj, ako bih mogla da biram između dve metode s početka – definitivno prljavi oblačić. Luksuz je trošiti um na verbalni duel.

S poštovanjem prema svim prijateljima,
Nataša