Imate li problem da kažete NE?

Imate li problem da kažete NE? Ali ne kao znak slabosti ili posledicu slabog karaktera, nego zato što jednostavno mislite da nešto ne bi trebalo? Da je prosto višak u vašem životu, ali vam je glupo da to svojim NE potvrdite? Izdržaćete, šta ima veze, da se ne ljuti, da ne pita…

Da slučajno nekoga ne uvredite, povredite? Treba ipak da ispunite formu? Znate li koliko vremena i energije gubite? Koliko će vam jednog dana biti žao zbog toga…Sad ja pričam kao neki guru i kao da sam mnogo pametna, ali daću sebi za pravo. Ima oko godinu dana da sam „presekla“ to u svom životu i da jednostavno ne puštam ništa suvišno ni blizu. Ružno zvuči, znam, ali isto tako znam da nikog nisam povredila (na to mora da se pazi) i da je moj život hiljadu puta bolji. Imam i više vremena. I mir.

Takođe, sigurna sam da su neki ljudi i mene izbacili iz istih razloga iz svog života. Fair enough. Jednostavno „nesmo prilika“, što bi rekla Zone.

„Vreme je novac“. Gore od toga. Novac može da se vrati, vreme ne. Dokle god ne povređujemo nekoga, lični prioriteti moraju da budu No1. Možda posle neće biti prilike. To nikako ne znači ostaviti prijatelje u nevolji, prijatelji su prioritet, koliko i porodica. To samo znači ne trošiti vreme na ljude koji nas ne čine srećnim i nisu zapravo deo naših života. Forma koju treba ispuniti – pozvati nekog zarad poziva, jer „tako treba“, ići na piće sa nekim sa kim nam nije lepo…ne. Dosta je više sa tim. Sigurna sam da je svako od nas dovoljno već vremena u životu potrošio na one do kojih nam nije zapravo stalo. Moraće da prođe taj period njihovih prevarenih očekivanja, podrazumevanja, iznenađenja što više „nismo kao što smo bili“, ali to je sve ok. Vremenom će i oni shvatiti da su gubili vreme i sve će doći na svoje.
Premalo vremena imamo svi. To malo slobodnog koje nam ostane moramo da trošimo samo na lični oporavak, ventile i ljude i stvari koje nas zaista ispunjavaju. Da sam to znala pre 20 godina gde bi mi kraj bio.

Ne uči se iz tuđih iskustava, sigurno. Ali nije naodmet reći, možda se upali neka lampica.

Nemam vremena koliko mi treba ni za one koje zaista životno volim. Ne mogu više da se bavim formom.

Ako će neko da se ljuti zbog toga – i to je ok.

Forma bez suštine nikada još nikoga nije usrećila, samo mu treba još vremena da shvati.