INvent Ivana & Nataša
Kada umetnik, kojeg publika za vreme koncerta sledi u svakoj reči, u svakom dahu, na sceni padne pred tom istom publikom na kolena, onda to ne može biti pad, već samo uzdizanje do onih visina na kojima se, uz emociju, podrazumeva i iskreno i veliko uzajamno poštovanje. Ako neko i pomisli da je to scenski efekat, lako bi se mogao razuveriti ako samo sa njim progovori reč-dve van scene.
Gibonnija sam srela onomad na Gitarijadi i, evo priznanja: trideset i kusur godina u poslu nije bilo dovoljno da spreči bojazan hoće li odbiti intervju koji nije formalno zakazivan znatno ranije, hoće li uopšte pričati sa nekim pred koncert. Dogovor za manje od minuta, a ja pola (i malo jače) obožavateljka njegove muzike – pola novinar, pružam ruku i predstavljam se, sa milion objašnjenja i izvinjenja u izrazu i pogledu zašto to tako i na brzinu…Kao da je on radio stotine živih emisija pred koje treba opustiti goste, pruža ruku i uz osmeh kaže da se i njegova mama zove Nataša. Naravno, „zgrabim“ to kao znak i dozvolu i žurno krenem u priču. Htela bih toliko toga da pitam, a znam da će za koji sat koncert, nije pristojno zloupotrebiti dobru volju.
Ovo, verovatno, nije najbolji intervju koji sam uradila (samo zbog mog osećanja da mi je u glavi ranžirna stanica i na sve strane prolaze vozovi različitih pitanja), ali je u trenutku postao jedan od meni najdražih. To, naravno, nije presudno, ali bih volela da i do svih vas koji čitate dopre osećaj koji sam ja imala. Jasno je meni da je on majstor svog zanata, da uvažava novinare i poštuje i njihovu publiku, ne mislim da bi prema bilo kome bio drugačiji, ali nekako je učinio da i meni bude „gušt“.
Da bih prenela makar deo atmosfere, pokušala sam da doslovno prenesem tonski zapis, u nadi da će ostati bar malo od splitskog govora i mekoće izgovora između ikavice i normativnog jezika. Bez sumnje, načinila sam i neke greške, pa unapred molim za izvinjenje i Gibonnija i lektore. Na posletku, sad, kad smo se upoznali, sigurna sam da to neće biti najvažnije. Ko zna i oseća njegove pesme, čuće i u ovom tekstu njegov glas. A ko i nije fan, imaće, rekla bih, šta da sazna.
INvent: Tvoja publika deli čvrsto uverenje da se na tvojim koncertima jednostavno oseća – ljubav. Da li se zaista voliš sa svojom publikom ili je to deo visokog profesionalizma?
Gibonni: Meni je to smisao. Kad čujem reč „profesionalnost“, meni se diže kosa na glavi, jer ja mislim da bit profesionalan ne znači ništa za muziku. To znači samo da si došao tačno na vrijeme, ali ne možeš profesionalno održat koncert. To je kao da nekoga „profesionalno“ voliš, a mii znamo kako se ta profesija onda zove (smeh)… Ja ovo, hvala Bogu, radim iz ljubavi.
Photo: Mihailo Ristić
INvent: Ima onih koji veruju da se najlepše pesme rađaju iz velike ljubavi i radosti ili iz bola. Jesu li to pravi porivi?
Gibonni: Ja sam ti slab analitičar svog rada, ne osvrćem se mnogo, ali baš mi se dopalo to što kažu da su antički umjetnici verovali da to nije do njih, da su oko njih muze i anđeli koji im to šapću, da si ti, u stvari, samo onaj koji to čuje. Renesansa je donijela umjetnika u centar i umjetnik je poverovao da je sve do njega. Ja ne vjerjem u tu renesansnu priču, ja sam više antički, više onaj od prije dvije hiljade godina, nego prije petsto godina, jer nije do mene sve. Da je do mene, ja bih svaki dan pisao odlične pjesme, a ja ne pišem svaki dan odlične pjesme, već svaki dan pišem prosečne da bi, eto, koji put se dogodilo da napišem pravu.
Postoje ljudi koji su po zanimanju hit-mejkeri i kojima se dogodilo da su mnogo puta pogodili i da imaju hit, ali ne postoje, kako bih rekao, „song-mejkeri“, neko ko po narudžbi može da napiše „Yesterday“ ili nešto tako veličanstveno. Nema te narudžbe.
INvent: Ali danas živimo u vremenu hiperprodukcije…
Gibonni: Pusti naše vrijeme! Izignoriraj današnje vrijeme. Ne razmišljam ja sada kao da sam neki staromodan čovjek, jednostavno odbijam prihvatit da je parizer bolji od pršuta. Ne mogu učestvovat u toj tranziciji da ono što je dobro pređe u gore. Mene u životu jedino zanima progres, da je novo vrijeme donijelo da od nas traži nešto bolje i plemenitije, ja bih se odmah u to uklopio.
INvent: Šta ti lično tražiš od sebe?
Gibonni: Da imam dobru uspomenu na sebe kad idem navečer spavat. Da mi, na primer, taj koncert koji sam održao za publiku bude takav da me ničega nije sramota i da znam da sam napravio nešto ljepo i da sam tim ljudima napravio dobar dan. I sebi dobar dan. To mi je puno važnije nego jesam li prvi ili petnaesti na top listi.
INvent: Iz moje današnje perspektive , ti si prilično rano dobio nagradu za najbolju pesmu koja se ikada pojavila na festivalu starijem od tebe samog (Gibonnijeva „Cesarica“ je proglašena najboljom pesmom Splitskog festivala svih vremena, prim. aut.) . Šta preostaje kad već tako mlad znaš da si najbolji?
Gibonni: Nisam nikad razmišljao o tome. Jednostavno radiš stvari tako da ne ideš ispod granice kojom si zadovoljan.
Photo: Mihailo Ristić
INvent: Dakle lično merilo je dovoljno, nema tržišta koje će to poremetiti?
Giboni: Znaš šta je meni, možda sam ja tu i malo komforan, ja sam sretan čovjek. Ja sam imao situaciju da sam dvadeset i nešto godina za redom bio jako uspješan. E sad, mada imam puno mana, sretan sam što sam vakcinisan od zavisti i pohlepe. Meni nije važno što je nekome u ovome trenutku puno bolje, nisam zavidan, a nisam ni pohlepan da bih ja volija da imam više. Ne shvaćam muziku kao biznis, nego je shvaćam kao veliki blagoslov. To jeste veliki blagoslov da si ti u stanju da napraviš ljepotu. To je puno bolji osjećaj nego da si u stanju da napraviš pare. Jer možeš i švercati ukradena auta, pa napraviti pare (smeh). Meni je jedino važno da radim vrhunsku muziku, a uspjeh je posljedica, a, ako hoćete, i nagrada na tom putu.
INvent: Ni sama ne volim mistifikacije, posebno ne o svom poslu, ali sad dok pričamo ja dozvoljavam sebi da osetim nešto pomalo mistično, nešto romantičarsko…Pa ipak, vi ste juče imali tri i po sata tonsku probu. Na kraju, ipak veliki rad i perfekcionizam?
Gibonni: Ma, ja nisam to ni osetio. Ja sam toliko ta tri i po sata uživao da ne shvaćam to kao problem.
INvent: Da li se nekada dogodilo da imaš zakazan koncert, a nije tvoj dan za muziku, za scenu? Jesi li imao onaj osećaj da moraš da staviš masku da bi izašao pred publiku?
Gibonni: Mene to ništa ne brine, to će uvijek bit dobro. Mene jedino što brine je što su muškarci limitirani s rječima u toku dana. To je dokazano, naučno. Gleda sam neku emisiju kad je bija neki psihijatar kod Opre, inače me ne zanima mnogo ta emisija, al’ nekako je sudbina htjela da pogledam baš tu. Kaže taj psihijatar Opri: „Nemoj da se puno ljutiš na svoje muškarce, zato što je muškarac limitiran na dvije hiljade riječi, a žena je ’no limits’“.
INvent: Smem ovo da objavim?
Gibonni:Naravno. Žena može da govori cijeli dan, muško samo dvije hiljade riječi – onda se umori. Meni glavno samo da do koncerta ne pričam puno (smeh), da budem za moju publiku svež. Tako da ja nikad nisam stavljao neku masku, samo sam puno bolji ako sam se tog dana čuvao za moju publiku.
INvent: Je l’ to život na sceni?
Gibonni: Ja ne živim na sceni. Mene ta estrada ne zanima, meni malo to i teško pada kad se mene u to gura. Je, jednostavno, mislim da letim ispod radara. Nisam prvi, niti sam zadnji, fala Bogu. Ima još ovde ljudi koji su letili ispod radara, Balašević, na primer. Jendostavno ne trebaš se uklapati u neke stilove ili žanrove, radiš ovo što ti misliš da treba i u nekoj si nadi da ima neka sorta tvojih ljudi koja to razumije.
Te noći desetine hiljada ljudi baš od „te sorte“ nije moralo ni da se trudi da razume. To se, jednostavno, dogodi u prostoru koji stvore prvi taktovi Gibonnijeve muzike, u ravni koja ne poznaje svakodnevne, prizemne prepreke . To je ono što vredi, što se oseća i što se pamti.
Hvala, Gibo!
