I? Šta još možemo?

Biće da sam nešto propustila. Promaklo mi, prestarela sam, Bog će ga znati. Tek ne sećam se trenutka kada je (oprostite, citiram) „guz.ca“ (razumete: zadnjica, stražnjica „pozadina“…) postala prihvatljiv termin za nedeljni podnevni televizijski program. I to ne igrani, reč ne bih rekla, već za novi žanr neformalno nazvan dokumentarno-zabavnim, a u koji spada sve što ne znate kako biste „starinski“ nazvali.

Voditelj, ne bez dečjeg zadovoljstva, donese nam pred ručak tu…je l’…prvo jednom sočno i zvučno, u generalnoj najavi, pa još jednom, sa logičkim akcentom u najavi priloga o najpoznatijoj …toj…u zemlji u kojoj je zgodna pozadina i inače statusni simbol.

Odmah da se razumemo: nisam konzervativac, omakne mi se psovka, ne „femkam“ se i nije me odgajala guvernanta. A držim da nisam baš ni neinteligentna, pa mi je jasno da to i jeste bio cilj: fljusneš nekoliko puta „zabranjene reči“ (oh, da, bilo je i „zabranjenijih“ od gore pomenute), neki puknu od sreće što najzad čuju svoj rečnik i preko ekrana, a većina se malo iznenadi i ostane da vidi šta će dalje da se dešava. Dakle, cilj je postignut, gleda se i prepričava se.

Ruku na srce, ovde proviruje drugi fenomen, takođe učestao na našim televizijama: programi pravljeni za kasne večernje sate, sa „kružićem“ koji savetuje da nisu za mlađe od 16 ili čak 18 godina, ‘ladno se repriziraju u porodičnom „prajm-tajmu“, vikendom oko podne. Šta, kao: ponoć-podne, isto je, i jedno i drugo „pada“ u 12. Ali o tome brine RRA. Ili možda…?

Bilo kako bilo, nije mene šokirala sama „…ica“, čak bi smo mogli da pričamo o lingvističkom deminutivu koji, samo promenom akcenta (dugo-uzlaznog u kratko-uzlazni na prvom slogu, ko bi da se bavi i proba :), gubi anatomsko, i dobija karakterno značenje, ali jasno je i meni i vama da ova namera (da ne kažem: g…ca) nije dobacivala dotle. Jedino i osnovno – probijati granice.

Mojoj buntovnoj prirodi rušenje granica sasvim odgovara, posebno kada je prouzrokovano energijom i inspiracijom mladog i talentovanog sveta. Pitanje je samo, na koje granice dolazi „teška artiljerija“ modernih TV stvaralaca.

Šokirati. Iznenaditi. Razgneviti. Provocirati. OK. Šta dalje?

Mnogo toga smo već videli. I, kad bolje razmislite, ono što je danas „šokantno“, sutra više nije fora. Mora da se nađe nešto jače, upečatljivije, sve uz deprimirajuću svest da će se i ta šokantnost potrošiti posle prve, najdalje druge upotrebe. Nema druge, do izabrati jedan od dva sigurna pravca: PPP (primitivizam + prostakluk + pornografija, a ima i nekih naslova koji spadaju u kategoriju a počinju istim slovom) ili rasprodaja bola (tragedije, nesreće) i samo gaziti napred. Za to uvek ima klijentele, i za proizvodnju i za potrošnju.

Mora da sam omatorela. U moje vreme, nedeljom u podne emitovali su se „Neven“ i „Poletarac“. Ali ko je tu mogao da čuje nešto lepo, duhovito, zabavno i pametno. Druga su ovo vremena. I drugi običaji.