I, Orvele, je l’ to – to?

Onomad sam ostala baš dugo na poslu. „Zaginula“ – što bi se reklo i sačekala spremačice koje uvek dolaze kad svi mi odemo. Tihe i neprimetne, ipak znaju dovoljno o svakom od nas. Ja se, opet, trudim, da ih primetim, pozdravim, kažem koju prijatnu reč.

Srećem prvi put mladu ženu. Ima, otprilike, onoliko godina koliko ja medijskog staža, ali, ipak, prepoznaje moju televizijsku prošlost i onda sve kreće ustaljeno: „Zašto više nema emisije, tako je volela…“. Definitivno nije moja omiljena tema, ali trudim se da je ne uvredim pokazujući uzaludnost te priče.

Kaže: volela bi više programa kakvi su nekada bili, seća se Branka Kockice i još ponečeg. Taman se, eto, odmorila od „Farme“, a oni sad opet kreću i opet će morati da ih gleda. „Sad moramo (baš ponavlja tu neminovnost) da slušamo te prostakluke i gledamo šta radi neki ovaj ili onaj“ (naravno, zna ih poimence).

Ne folira. Njeno uverenje da je to stvar sudbine bukvalno me probada ispod grudi. Ona i još koliko naivnih, u suštini nevinih ljudi već pokazuje simptome ispranog mozga. I sad stvarno ne govorim o politici ni medijskim mogulima lokalnog tipa. Stvar nas je nadrasla, globalno. Sad mi je i strašno, i žao mi je i plašim se u kakvom će vremenu živeti moje dete. U stvari, zašto čekati: kako odrastaju današnja deca? Imaju li prostora da razviju ukus i misao ili je sve već zacrtano, planski sunovraćeno do nivoa ovaca koje, žargonske li ironije, bleje u televizore i ostale ekrane koji re-emituju tv program?

Prezirem kuknjavu, uvek se pitam: šta raditi? Smem li, među nama, prijatelji, da priznam da trenutno nemam nikakv akcioni plan? Čak ni idealistički, nerealan. Otkrivam u sebi primarnu potrebu da zaštitim decu, makar svoje da zatvorim u drugačiji svet, da mu pokažem da ima mogućnosti, da postoje estetika, etika i još štošta. A opet, gde će on kad izađe ispod tog staklenog zvona. I imam li, uopšte, pravo na to?

Dajte neku ideju. Potrebna – kao lek.