Gde nestade pristojnost?

Da se razumemo: nisam odgajana na engleskom dvoru. Čak i na ovaj domaći ušla sam samo kao turista. Nisam imala guvernante od ranog detinjstva i nisam persirala roditeljima. Bila sam i ostala sasvim uobičajeno vaspitavana osoba, doduše, sa dubokim korenima u prošlom veku.

Možda me taj prošli vek i muči. Ni sanjala nisam da ću tako brzo stići do fraza koje je, kada sam ja bila klinka, izgovarala moja baka. Ona se tada čudila nekim dugokosim i čudno obučenim, ništa nije razumela to „dranje“ od muzike i pitala se kako sve to izdržavamo i vide li im roditelji kako su izašli iz kuće.

Draga moja bako, gde god da si, oni čupavi i neuredni su oličenje finoće u odnosu na ove što ih ja danas srećem, veruj mi. A još kad bi videla da su perjanice primitivizma neki koji „ladno“ imaju (ili mogu da imaju, spram godina) unučiće, ti čudom ne bi mogla da se načudiš.

Evo, baš jutros u samoposluzi. Znaš da nisam sitna, stvarno je teško prevideti me, a jedan „gospodin“ (ne znam tačno kako bih to nazvala) u poznim šezdesetim, još ponosan na svoju telesnu snagu, pokušava da izvede Koperfildov trik prolaska kroz zid – samo što pokušava da prođe kroz mene, ne bi li prvi spustio korpu na kasu. Kažem: „Gospodine (ja zapela: gospodine, pa gospodine), ja sam ovde“, kao da mu skrenem pažnju, a on, uvređeno zbog moje neuviđavnosti: „Ja imam samo jogurt, a tebi puna korpa.“

Izbrojim do deset, ma brojim do sto, kasirka mi pomogne prihvatajući moju korpu, ali gospodin ostaje u međuprostoru između mene i gondole, besan na taj ženski savez koji ga primorava na čekanje. Uzgred, da je pitao, ne – daj – Bože zamolio, pustila bih ga da plati vražji jogurt. Ovako – načekao se dok nije prošlo svih pet-šest artikala iz moje korpe.

Vraćam se kući. Pokušavam da pozovem lift. Predugo je zauzet bilo za koje putovanje i shvatim: ponovo je neko ko nije familijaran sa upotrebom ovog pomagala bio pre mene i ostavio otvorena vrata. Na petom – dabome.

Polu-svesna od penjanja stignem do svog „pent-hausa“, spremim se za posao i krenem u avanturu zvanu gradski prevoz. Srećom, malo je osvežilo, a i subota je još „sveža“, pa se ne širi ono što se ni u najboljoj nameri ne bi moglo nazvati telesnim mirisima. Al’ se zato šire putnici. Kako muškarci, tako i dame.

Mislim da ću napisati sociološku studiju o potrebi da neko uvek stoji na vratima, a da, pri tom, nema nameru da uskoro napusti autobus. Ne verujem da je kod svih u pitanju patološka potreba da osećaju trenje svog o tuđa tela, više bih rekla da je to neka praiskonska potreba da budeš najbliži, pa čemu god.

Drugi fenomen je zauzimanje sedišta do prolaza, a ostavljanje onog do prozora praznim, nezavisno od dužine planirane vožnje. To onda po pravilu znači „lomatanje“ nekoga pri pokušaju da sedne na prazno mesto, kao i da ode sa njega.

Najzad, kao šlag na tortu, telefoniranje u prevozu. Aman ljudi: ako se baš mora-kratak razgovor i utišan ton.

Dakle, bako, ako i dalje pratiš, vidiš da su oni čupavi što su slušali neko „dranje“ i lomili gitare ipak bili fini svet. Ovi sad slušaju nešto sasvim drugo. Tek tu bio te udario šlog koji nisi imala za života. A možda ovo sve i jeste tako zbog te muzike.