Doktor za kosu

Nebojša Bjelica je neko ko me je, pre 15-tak godina kada sam ga upoznala, impresionirao svojim pristupom poslu kojim se bavi i od tada pratim šta radi. Iz mog ugla – potpuno drugačiji od većine frizera koje poznajem, napravio je od svoje struke nešto više, jer je i želeo nešto više. Osim što ga smatram umetnikom među frizerima i što sam mu zahvalna jer kod njega nema tračarenja – jednom davno sam videla tablu posle nekog njegovog predavanja, koja je bila ispisana nekim za mene komplikovanim hemijskim formulama pa sam se prepala i „vratila u prvi razred“. Većina njegovih kolega pristupa našim kosama zanatski i brine samo „da ima posla“. Nebojša se ozbiljno obučavao i po svetu, od rodnog Kruševca, preko Kejptauna, gde je neko vreme živeo sa porodicom i radio – konačno se „skrasio“ na relaciji Beograd – Budva.

A počelo je slučajno…

– Počeo sam da radim ovaj posao sasvim slučajno. Studirao sam građevinu i na drugoj godini je napustio. U to vreme sam sam sebi „dorađivao frizuru“ svaki put kad se vratim od frizera – i evo gde sam stigao.

– Imao si priliku da putuješ, živiš na drugom kraju sveta, da se doškoluješ i mnogo naučiš…

– Može se reći da sam najviše naučio u Kejptaunu, u Južnoj Africi. Odlaskom tamo, početkom 90-tih, susreo sam se sa sasvim drugačijim pristupom poslu i drugačijim mogućnostima. Radio sam u salonu u kojem je bilo zastupljeno sedam brendova, sa frizerima sa svih meridijana, bilo nas je desetak. Pored tog iskustva, obučavao sam se i u „Black Hair Academy“, koja je specijalizovana samo za kose crnog stanovništva, to mi je bio izazov. Puno mi je to značilo i omogućilo da „otvorenih očiju“ uđem u problematiku kose.

– Kako je izgledao povratak u Srbiju?

– Vratio sam se kada sam mislio da sam naučio dovoljno, koliko mi je bilo potrebno za usavršavanje. Nastavio sam posao u Kruševcu i počeo da primenjujem metode koje sam savladao sa svojim zaposlenima, sa drugačijom motivacijom i novim elanom. Bilo je mnogo haosa tih godina, lični haos je bio da sam sve vreme bio na ratištu na Kosovu – i to je bio okidač da se posle svega preselim u Budvu, gde sam otvorio salon. U međuvremenu se pojavio Redken, brend sa kojim sam se prvi put susreo u Južnoj Africi i bezusprešno pokušavao da ga dovedem na naše tržište. U tome je uspeo moj kolega Zoran Janković, spojili smo se i napravili zajednički projekat, Redken Akademiju, koja je obučavala i pripremala buduće saradnike a mi smo im prenosili svoja znanja.

– I dalje živiš i radiš na dve lokacije…

– Zadnjih sedam godina imam salon u hotelu „Splendid“ u Bečićima. Tamo se susrećem sa drugačijom klijentelom, što je, opet, novo iskustvo. Odnedavno ponovo imam salon u Beogradu, ali sa novom metodikom i iskustvima koja sam stekao kao predavač na Akademiji kroz deset godina. Video sam šta su prednosti, a šta mane na ovom tržištu. I dan-danas učim. Po povratku iz Afrike sam odlazio u Ameriku, Moskvu, na puno mesta po Evropi, sarađujem i dalje sa Redken Akademijom u Italiji. Pokušavam prvo da sebe održim „u ritmu“, a onda i da to prenesem na saradnike.

– Da li se i dalje ozbiljno baviš edukacijom?

– Da, edukacijom se sa strašću bavim ponovo u Beogradu, a od skora i u Budvi. Fokus je na frizere sa određenim predznanjem, ali radimo i sa početnicima. Napravio sam autorski program obuka, koji je jedinstven po tome što frizerima daje fundamete ove veštine, koje nisu imali gde da nauče ranije. Kod nas se uče i tehnike, ali je cilj da svakom frizeru damo “alat” u ruke i da ga naučimo šta može da uradi sa tim alatom. Na taj način naši polaznici uče kako mogu da naprave bilo koju frizuru, sve ono što njihova mašta može da zamisli.

Kod Nebojše je drugačije nego u većini salona koje znam. Nema tračarenja, kad se priča, priča se o malo ozbiljnijim stvarima, svira lepa muzikica. Lepo mesto da se odmori mozak.

– Čest je slučaj da kvaziprofesionalci, kojima nedostaju neki segmenti struke – to nadoknađuju pričom. Lakše im je da podilaze klijenatima tračarenjem i da tako vezuju ljude za sebe. Uz dobar „servis“, sa klijentom je važno porazgovarati o njegovoj kosi, dati mu par saveta, obučiti ga kako sa par trikova mogu i sami da dobiju rezultat koji žele. Razvio sam svoj softver u salonu zadnje četiri godine koji mi pomaže da pratim statistiku – oko 75% ljudi primenjuje te savete i daju dobre rezultate.

– Kakav je tvoj utisak o nama, vodimo li dovoljno računa o zdravlju svoje kose?

– To je deo opšte kulture. Mislim da nismo narod koji dovoljno brine o kosi, više spadamo među one „da kosa ne raste, ne bismo ni znali za frizera“. Postoje oni koji po svaku cenu prate trendove, pa makar i uništili kosu. Osnovna stvar je edukacija i to je zadatak nas, frizera. Mi biramo hoćemo li se više okrenuti zanatu ili umetnosti. Kad nedostaje zanata – lako se sklizne u kvaziumetnički fazon sa željom da se time prikriju nedostaci i prodaje magla.

To je nešto što kod Bjelice ne može da se desi. On ne pravi kompromise i zato je veoma cenjen i od strane struke i od strane klijenata. Frizera treba birati kao doktora. Jako je važno da čovek zna ko mu „radi o glavi“. I da je lepota kose najpre u njenom zdravlju , pa tek onda u frizuri!

Više o tome šta i kako Nebojša Bjelica radi – www.bjelicahair.com