INvent Ivana & Nataša
Selfijima su počeli da se bave i stručnjaci – što znači da imamo problem u najavi. Pokušavaju da ustanove da li je to najava ozbiljnijeg problema. Za sada su složni da treba da porazmisle malo oni koji slikaju više od tri selfija dnevno. Verovatno kod magičnog broja tri počinje opsesija.
Posebnu pažnju psihijatara Američke Asocijacije Psihijatara privukli su oni koji najviše privlače i našu pažnju-oni koji beleže svaki mogući momenat – ne sa akcentom na neku interesantnu situaciju koju žele da zabeleže sa sobom u kadru – već sa akcentom na sebe samog. Najčešće sa napućenim ustima i nekim „opasnim“ izrazom lica (ja i dalje ne uspevam da ustanovim jesu li ti ljudi sebi stvarno tako lepši i seksiji ili je to zezanje, fora… nisam pametna).
Pojedinačno gledano, nije tako strašno. Ali ako otvorite nečiji Instagram profil i skrolujete, pa vidite milion istih fotografija – pomisllićete da nešto ozbiljno nije u redu.
Najgori slučaj za koji znamo je devetnaestogodišnji Deni Boumen, mladi britanac koji je u svojoj opsesiji završio slikajući oko 200 sefija dnevno, ne napustivši kuću šest meseci. Za to vreme oslabio je 15 kila i napustio školovanje… Sve više frustriran zbog nemoguććnosti da napravi savršen selfi – pokušao je i samoubistvo. Srećom, ni u tome nije uspeo.
Nedavno je Američka Asocijacija Psihijatara potvrdila da je sve bliža ozvaničenju da je preterano slikanje selfija ozbiljan poremećaj, čak je dobio i ime – „selfitis“. Definisali su ga kao „opsesivno kompulsivnu potrebu da se svoje fotografije kontinuirano proizvode i stavljaju na društvene mreže,iz potrebe da se nadoknadi nedostatak samopouzdanja i popuni praznina uzrokovana nedostatkom intimnosti“. Prepoznaju tri nivoa: granični, akutni i hronični.
Granični je do 3 dnevno, akutni između 3 i 6, preko 6 je hronični selfitis.
Bližimo se dnu dna (još jedno…) u potrebi da dostignemo perfekciju u izgledu-površno, ali koga briga. To je imperativ modernog vremena. Plastična hirurgija se od divne grane discipline koja ulepšava i usrećuje ljude pretvara polako u sopstvenu suprotnost i sve više proizvodi nakaze. Ili makar – „kalup“ žene, koje su srećnije da liče na druge nego da zadrže sopstvenu individualnost.
A šta priroda i hirurgija nisu dale-sada može da se ispravi i selfijem. Filterima, fotošopom i odgovarajućom grimasom na dobrom svetlu.
Denija su lečili tako što su mu po malo oduzimali telefon. Počeli su sa 10 minuta, pa 20…
Zaključak je da treba ipak da probamo sami da se izvučemo iz kandži digitalnog narcizma.
Treba živeti svoj život bez potrebe da se u preteranoj meri dešava pred očima drugih. Poražavajuće je biti zavisan od komentara i „potvrde“ drugih. Ima mnogo važnijih frontova gde je potvrda okoline značajna. Samo treba „dobaciti“ do toga, to je malo teže.
Inače: pre nekoliko dana sam bila na nekom događaju gde je jedna od devojaka koje su tu nešto radile toliko predano tražila ugao i nameštala izraz lica, da sam se bukvalno stidela. Pazi, ja sam se stidela (inače nisam baš stidljiva osoba). Pogledala sam okolo po prostoriji – niko nije ni reagovao, niti je pogledao. Zgodna, vitka, mlada, ljutitog lica, velikih usta, koja treba da se uslikaju još veća. Znači – to je svakodnevna pojava, navikli su. Ok.
Ja sam nekoliko puta pokušala, imam par kojima sam zadovoljna, uglavnom sa društvom. Kako god – nisam još savladala disciplinu, to izgleda uglavnom ovako.
Ništa bez vežbe!
