Čak i u „onim danima“…

Svaki put kad čujem šta sve mogu da uradim u „onim danima“ , momentalno mi izrastu rogovi. Još kad mi otpevaju dijalošku formu uz obavezno motivaciono „pokaži se!“ (stvarno, zašto su reklame za uloške uvek pevane kao šlager?), valjda treba da slavim što nas dok smo „nečiste“ ne teraju u udaljene kolibe pored reke, kao u nekim plemenima udaljenim od civilizacije. Sve to, naravno, mora da ostane u „ženskom šifarniku“ iz ranih 50-tih godina, jer, ups (!), u gledalištu su i muškarci, a o deci i da ne govorimo.

Ili baš da govorimo. Recimo, kao u reklami u kojoj mamu koja završava dekoraciju rođendanske torte glas iz off-a pita: „Koliko će Vaša ćerka (?!) imati karijesa?“. Dečaci, valjda, mogu da tamane slatkiše bez bojazni da bi se isti mogao pojaviti i na njihovim muškim zubekanjama.

Naizgled, to su samo reklame, ali nije nikakva novost ni mudrost da baš reklame najviše utiču na rani (medijski) razvoj deteta. Šarene su, brze, intenzivne, a kod nas, bogami, i bučne. Znam neke klince (vrlo dobro znam) koji su posle „mama“ i „tata“ izgovorili „maketing“, jer to je bila reč koja se najglasnije i najčešće čula sa ekrana.

Ekstremni feminizam nikad nije bio tip moje filozofije niti borbe, ali nije mi svejedno kako oblikujemo i svest i stavove dece, pa i onih starijih.Na primer, iskusna gospođa- ekspert za belinu veša (što, priznaćete, jeste jedan od važnijih segmenata života svake porodice) je krupnačka i ne preterano negovana predstavnica niže srednje klase. Nezamislivo bi, međutim, bilo da baš ona (ob)lizne sladoled – to je rezervisano za napumpane usne i ostalo napumpano, ne bi li se na prvu loptu probudila želja pubertetlija svih uzrasta. Želja za sladoledom, dabome.
Muž koji pere sudove u porodici koja gastronomiju vrednuje prema skorelosti (!?) je, recimo, stereotipna kombinacija žderonje i šonje. Takav kakav je kao i da nije ni za šta drugo – nego da pere sudove. Ne daj Bože da bi se sudova dohvatio baja koji, napucan, preplanuo i prilično neodeven, reklamira novi Rabanov parfem. A to bi stvarno bilo nešto.

I kad smo već kod tih „napucanih“ tipova, da li sam ja stvarno džandrizava baba ili još neku od vas vređa ideja da bismo mogle da „otkinemo“ na afro-američkog pastuva, mislim na onog što je „na konju“? Pa, pobogu, ima li šta bolje od ove ponude za precvale Evropljanke koje odlaze u siromašne afričke zemlje na seks-safari?

Na kraju, vratimo se krilcima. Jasno je meni da je tržište veliko i da se proizvod mora reklamirati. Ovi današnji devojčurci ne mogu ni da zamisle sa kakvim smo mi ushićenjem početkom 80-tih dočekale iz inostranstva uloške (to, valjda, nije zabranjena reč) tanje od 5cm, pa još samolepljive, ali sad ubiste s krilcima. Ljudima dođe neprijatno i da u kafani naruče ona sa roštilja. No, ostavljam jednu ogradu: ako će narečena krilca, kao u reklami, pomoći da se iskažu svi talenti, odnosno ako je brojnim netalnetovanim osobama dovoljno da iskoriste ista i preobraze se – dajte da se žtrvujemo.

Jedino na šta ni po cenu preobražaja ne mogu da pristanem je hronična nepismenost u reklamama, tu ne pomaže ni kečap koji spaŠava sva nepca. Tu, zapravo, nema pomoći.

Ali o tome – drugi put.