INvent Ivana & Nataša
Znate ono kad smo u školi učili da su dva naučnika, nezavisno jedan od drugog, došli do istog otkrića, pa otkriće dobilo dva imena? E tako i ova kolumna nosi dva imena: Ivanino i moje, između ostalog zbog dva posta na društvenim mrežama – dve islutracije besa i bahaćenja nekih, nažalost ne i usamljenih vozača u Beogradu.
Ivana: Malopre mi je moron zamalo prešao točkom preko noge na pešačkom prelazu, ali ne zato što je u poslednjem trenutku ukočio, nego zato što je prošavši, iznenada krenuo u rikverc, da parkira na tom istom pešačkom. U zadnji čas sam udarila gepek šakom. I dalje se pravio da me ne primećuje.
Dobro sam prošla, mogao je i da me prebije
Nataša: Cvijićevu ne možeš da pređeš dok je zeleno na semaforu, pa sve da si Marvelov junak (tako su dobro stručnjaci odmerili odnos širina ulice/vreme). Ipak, ima lufta 10 sekundi od paljenja crvenog za pešake, do zelenog za automobile. Majstor u besnom, novom, srebrnom Roveru, mlad i ćelav, turira, spreman da skrene desno u Starine Novaka. Bukvalno me još dva koraka dela od trotoara i spasa, ali ne – on kreće! Punim gasom uleće u krivinu. Bukvalno ga osetim iza leđa.
U najmanju ruku mogla sam da padnem i podletim pod sledeći auto.
Ali oni su moćni, oni vladaju. Ja bih, ionako, bila samo kolateralna šteta.
Bivali smo tu i tamo po svetu. Nije da je u tuđem dvorištu trava uvek zelenija, ali ovakvo što se teško može videti. Zna se neki red. Neki ljudski red.
Šta nam se to dešava pa gubimo osnovna merila pristojnosti? Daleko je to od samog poštovanja propisa – to je poštovanje drugih ljudi, ako hoćete, bića iste vrste, a neki red u tim odnosima lako se uočava kod svih životinja.
I da li je vreme da priznamo poraz od bahatih, besnih, necivilizovanih, neljudskih?
Pa i da ga priznamo – gde ćemo mi?