Kako stoje stvari, proteći će mnogo vode svim našim rekama, dok stranari višespratnica zgradu ne shvate kao – kuću. Svoju kuću. Malo je onih koji mogu da se pohvale komšilukom koji razume da lift nije problem stanara sa viših spratova, a poplavljen podrum, eventualno, onih u prizemlju (samo ako isto nije „visoko“).
Gore od nepopravljanja i neodržavanja je – uništavanje. Koliko god se trudila, sa svom raspoloživom tolerancijom za kolektivne psihoze, ne mogu da razumem zašto nekom smeta nešto novo i upotrebljivo samo tu gde jeste. Ne odobravam, ali još i da razumem da neko odvrne sijalicu pa je odnese kući, ali da cepa folije kojima je oblepljen lift, grebe nalepnice sa oznakama za spratove i pali dugmiće na komandnoj tabli – za to nemam ni jedno jedino objašnjenje.
Naša Ana, predsednica kućnog saveta je mlađa, agilna žena sa ogromnim strpljenjem i samokontrolom da svaki put iznova organizuje uklčjanjanje tragova tih psihotičnih vandala. Danas, 11. Decembra, u liftu je osvanula nova nalepnica sa uputstvima, pre svega namenjena mlađima, ali i sa brojevima telefona za hitne intervencije, i te kako korisnim za svakog ko bi se našao u liftu kad se zaglavi. Nije ovo, naravno, prvi put, bar peti ili šesti, ali sada sam voljna da sprovedemo jedan sociološki eksperiment: koliko će potrajati.
Ja (Nataša) redovno ću postavljati promene na našoj FB stranici, pa da vidimo. Predlažem da nam se pridružite, ako imate sličnih iskustava. Da pratimo i fotografišemo, možda napravimo i neki medijski uticaj. Ipak, znam da ima kuća i sa potpuno drugačijim iskustvima. Praznici će, pošaljite nam i neku lepu sliku. Koliko je važno obeležiti bahatost, još je važnije odati priznanje redu i skladu.
Dakle, odbrojavanje počinje.