INvent Ivana & Nataša
U mestu N (tako se govorilo u starinskim realističkim pripovetkama) postoji velnes-centar u kojem leti, kad već dolazim u mesto, učinim sebi plezir nekog jednostavnijeg tretmana. Iako se moja redovnost svodi na jednom godišnje, znaju me tamo ljudi, pa nam je i komunikacija prijateljska, neformalnija od uobičajene sa klijentelom.
Ćaskamo, tako, jedna sjajna fizioterapeutkinja i ja, zapravo ona, kao i svi drugi od njene struke, pokušava da mi objasni važnost redovnog vežbanja i discipline za moju katastrofalnu vratnu kičmu, kad nastade komešanje. Jedan hitri ulazak koleginice u prostoriju, pa još jedan. Izvinjavajuće pitanje dokle smo stigle i da ne moramo da žurimo, ali… Iz lične pristojnosti, ne iskazujem ljubopitljivost, no kako se ista oseća u vazduhu, odgovor dobijam i bez postavljenog pitanja: „Ma, stigla je …“ pa reče ime i prezime koje bi trebalo da zvuči poznato kao, na primer Milena Dravić (oprostite, Milena, molim Vas). Ipak, biva joj jasno da meni „nije zazvonilo“, pa dodaje: „…iz ovog rieliti programa, došla je ovde na oporavak, sve ih šalju, imamo ugovor…“. Sad ovo već zvuči kao silno pravdanje, ali šta je – tu je.
„Stigla je, ali nemojte vi da brinete. Vodi je direktorka marketinga (!), pa će prvo na…“ Usplahireno i ne bez istinskog uzbuđenja saopštava nam treća koleginica koja proviruje u prostoriju. Da ne brinemo?! Pa to mi reci! Sad mi je pao kamen sa srca, samo da rieliti zvezda nema „praznog hoda“ u svom hodočašću po provincijskom velnesu. Ah, da: od krunske važnosti je da završi na vreme, jer posle ide u obilazak manastira u okolini (!!).
Moja i inače stegnuta vratna kičma i ukočene lopatice stigoše tako na ivicu pucanja. Ćutim i razmišljam jesam li to ljubomorna na novonastale veličine ili mi je samo gorko u ustima, jer za mozaik poremećenih vredosti svakog dana stižu nove kockice. I slika se polako sklapa. S jedne strane drago mi je što nas na njoj nema. S druge strane – gde ćemo mi?
I setih se, ne bez neobičnog olakšanja, da su neki naučnici koji se bave vasionom, nedavno lansirali teoriju da smo mi i sve što nam se dešava (uključujući i emocije), zapravo samo hologramski prikaz u nekoj nesrazmerno naprednijoj civilizaciji. Nešto kao strateška video-igrica tehnološki odmaklih komšija. Biće samo da je problem u tome što je ovaj naš deo odabrao neko ko se „pali“ na… pa, nazovimo to – neobično. Kad tako gledam, dođe mi lakše. Nit šta ja tu mogu, niti od mene zavisi.
Pitanje je samo – šta kad im dosadi ova igrica?