Ambiciozna deca i ambiciozni roditelji – razlika je ogromna

Pisale smo pre nekoliko dana o „forsiranju“ dece, onako kako mi to vidimo. Reč stručnjaka je ipak mnogo važnija, jer je utemeljena na istraživanjima i konkretnim činjenicama. O ambicionoj deci i ambicioznim roditeljima danas priča psiholog, psihološki savetnik i psihoterapeut Violeta Zoraja.

Jedno su ambiciozna deca – a nešto sasvim drugo ambiciiozni roditelji. Kako “oslušnuti” i podržati afinitete sopstvenog deteta, a ne opteretiti ga, jer – dete ipak treba da bude dete?
– Jedan od prvih saveta koji u praksi dajem roditeljima je da nauče da osluškuju i prepoznaju potrebe svog deteta da bi mogli adekvatno i blagovremeno da ih zadovolje. Već po izlasku iz porodilišta bebin plač nam nešto govori. Beba potpuno drugačije plače kad je gladna, a drugačije kad je pospana, mokra ili pak samo ima potrebu da oseti blizinu i dodir majke. Sa uzrastom, detetove potrebe se usložnjavaju a samim tim i gestovi, reakcije, verbalna i neverbalna komunikacija, kojom nam ono saopštava šta želi i šta mu je potrebno. Ukoliko se roditelji adekvatno bave svojom decom i nauče da sa njima komuniciraju na pravi način, zadovoljavajući njihove potrebe u pravom trenutku, gotovo sigurno će imati sigurno, samopouzdano i srećno dete. Naravno, neophodno je i postaviti određene granice u ponašanju. Dete vrlo često traži, želi i pokušava mnogo toga, pa je na roditeljima da određenim postupcima prosto ograniče ono ponašanje kojim dete može da ugrozi sebe, nekog drugog ili stvari oko njega. Ukoliko je detetu dozvoljeno da u svakom momentu radi šta hoće, koliko hoće i kad hoće, to nije dobro za njega. Onda je i odgovornost za postupke isključivo na detetu. To njemu ne odgovara, stvara tenziju sa kojom ne može i ne zna da se izbori i počinje da pravi probleme u vidu negodovanja, histeričnog i agresivnog ponašanja. Takvim ponašanjem dete u stvari roditelju šalje poruku da on preuzme odgovornost, stane iza njega i postavi granice.

Međutim postoje ambiciozni roditelji koji svoj vaspitni stav ne zasnivaju na zadovoljenju dečijih potreba već sopstvenih. To su oni roditelji koji pod pritiskom sopstvenih frustracija, nezadovoljstava i kompleksa prosto zahtevaju od dece određena ponašanja i aktivnosti koje nisu u skladu sa njegovim izborom, željama i mogućnostima. Dete je u tim situacijama pod velikim opterećenjem. Stvara se konflikt između njegove potrebe da udovolji roditelju koga voli i veruje mu i njegovih želja i mogućnosti.

Kada uopšte može da se kaže da dete samo već ima svest šta zaista želi i šta ga privlači?
– Svest o o tome šta želi i šta hoće dete ima jako rano. Ono hoće mnogo toga. Dok je malo, vođeno instiktima želi da zadovolji svoje osnovne potrebe. Uzrastom se proširuje dijapazon njegovih želja u skladu sa načinom života, načinom vaspitanja, obrazovanjem roditelja, neposrednim iskustvom sa okolinom i mogućnostima. Sasvim je u redu da roditelji u skladu sa mogućnostima ponude detetu raznovrsne sadržaje. Sasvim je u redu da dete u odrastanju luta i često menja svoje želje i interesovanja. Njegovi motivi nisu uvek u skladu sa stvarnim željama i potrebama, već su proistekli iz želja i aktivnosti najboljih drugova i drugarica, aktuelnih trendova… Ukoliko vide da je dete talentovano za neki sport, muziku, slikanje, glumu i da stvarno želi da se bavi time roditelji bi trebalo u skladu sa mogućnostima da ga podrže i omoguće da se u tome ostvari.Ali, svakako ne po svaku cenu. Neka stvarna svest u smislu metamotivacije,o tome čime stvarno žele da se bave , možda bolje rečeno čime ne žele da se bave imaju mladi u pubertetu. Za izbor životnog opredeljanja koja podrazumeva i svest o odgovornosti i posledicama izbora, potrebno je daleko veće životno iskustvo.

Šta biste rekli roditeljima koji, uvek u “najboljoj nameri” usmeravaju decu na studije npr. nečega što ne vole ili osujećuju dete da se bavi nečim što voli?
– Roditelji u strahu za budućnost svoje dece, opterećeni situacijom u društvu ili pak porodičnim vrednostima sve čine da utiču na životno opredeljenje svoje dece uslovljavajući ih da prihvate njihov izbor u izboru fakulteta i zanimanja uopšte. Ne mogu da zamerim roditeljima što se brinu i što žele deci siguran posao i mogućnost bržeg osamostaljivanja. Razumem ih i kad vrše određeni, razuman pritisak ne bi li ih motivisali da istraju u onom što su započeli i želeli. Međutim nametanje izbora fakulteta i zanimanja uopšte, ukoliko je u suprotnosti sa željama, mogućnostima i afinitetima mladih, ne podržavam. Vrlo često oni budu neuspešni studenti, koji odugovlačenjem studiranja pružaju pasivan otpor, mnogi ga i ne završe ili pak bivaju neuspešni u poslu. Primorani su da budu nezadovoljni , nesrećni poslušnici. Sa mladima treba razgovarati, predočiti im naša iskustva i nedoumice, ali im dozvoliti da sami odlučuju o izboru fakulteta. Oni tako nauče između ostalog, da snose odgovornost za svoje izbore i postupke, da se bore za sebe i uživaju u svom izboru i uspehu koji iz toga uglavnom sledi.

Mnogi roditelji odu predaleko i forsiraju decu, ubeđujući ih da ONA nešto vole- gurajući ih često u popularne sportove ili estradu. Ne želimo da sumnjamo u najbolje namere, ali šta misilite, o čemu oni razmišljaju?
– Dete svoje roditelje, kakvi god da su mnogo voli i veruje im. Trudi se da ispuni njihova očekivanja, iako to što radi možda i nije ono što ono stvarno želi, da bi osiguralo ljubav i naklonost. Neki roditelji, na žalost stvarno odu predaleko, pa prosto uguraju decu u neke aktivnosti kao što su popularni sportovi, estrada,raznorazna takmičenja a da nisu ni pitana da li to hoće, mogu, žele, vole. Deca se trude, moraju, ne žele da iznevere očekivanja, imaju potrebu da usreće roditelje. Pitali ste me o čemu ti roditelji razmišljaju. Ne znam. Znam o čemu ne razmišljaju. Sigurno ne o stresu kroz koji njihovo dete prolazi u situacijama kada se bori za pobedu. U stvari ne razmišljaju da se ono tada takmiči i bori za njihovu ljubav. Ušlo je u borbu koja poznaje samo institut pobednika i gubitnika. Samo, pred očima gledalaca, sudija, žirija, dželata, na mestu kojem ni po čemu nije doraslo, ono prolazi kroz pakao straha. O tome njihovi roditelji ne razmišljaju. Sve to može da ostavi nesagledive posledice po dete. Ukoliko nema dovoljno snage da se suprostavi bolesnim očekivanjima i ambicijama svojih roditelja i pruži otpor ono zombirano ide dalje i dalje, sa sve većim stresom i naporom, jer se plaši da će biti manje voljeno a često i kažnjeno . Pritisak postaje preveliki, oni svesno ne mogu da izađu iz njega i ne retko posežu za drogom, alkoholom ili pak upadaju u teška psihička stanja, praćena depresijom.

Šta mislite o talent – šou programima u svetu i kod nas?
– Ukoliko su talent šou programi usmereni ka plasiranju dobrih, pozitivnih i kulturnih vrednosti, ukoliko su upodobljeni uzrastu učesnika u smislu zahteva, ukoliko im osnovni cilj nije takmičenje već samo učestvovanje oni su čak i poželjni. Međutim projekata sa takvim ciljem gotovo i da nema više. Jednostavno nisu profitabilni, jer sve ono što ne donosi novac, očigledno ne trebe ni da postoji. Sada postoje emisije koje propagiraju potpuno devijantne i amoralne vrednosti. Još ako u njima učestvuju deca, ne mogu a da se ne zapitam šta se dešava. Kome je to potrebno? Detetu ne. Kome treba popularnost? Ko hoće koga da unovči? Čije je to zadovoljstvo? Detetovo sigurno ne. Ono u najvećem broju slučajeva nije ni pitano da li to želi. Vlasnici njegovog života, njegovi roditelji su odlučili. Ono se trudi, daje sve od sebe i stvara iluziju sreće, jer ako pobedi, osiguralo je ljubav roditelja na određeno vreme. Iluziju ponosa, jer sada svi znaju za njega, dive mu se, prepoznaju ga, postaje faca. Zašto bi dete koje još možda ne zna ni da čita imalo potrebu da bude faca? Ono samo ima potrebu da bude ono što jeste. Dete!!!

Šta biste poručili majkama koje šminkaju svoje male devojčice, svesne verovatno da od njih prave male “Lolite”?
– Majkama, roditeljima uopšte, bih poručila da puste decu da budu deca. Da im omoguće bezbrižno detinjstvo, sa što više igre. Da ih puste da spontano odrastu. Time što ih šminkaju praveći od njih Lolite ne razmišljaju da od svoje dece možda prave mete za bolesne mozgove, jer na taj način skreću bespotrebnu pažnju na njih.