All inclusive

Kad ti se svidi da letuješ kao ljubitelj mira i tišine, ponekad i baš kao„hipik“, svaka pomisao na masovna letovališta i velike hotele ti je potpuno strana. U mom slučaju, kad vratim film, mislim da sam u velikom hotelu poslednji put bila kao dete. Meni je odmor da se sklonim od ljudi, nemam nikog u radijusu od bar nekoliko metara, ni jedan tuđi peškir, a kamoli klopu – i da ne slušam dozivanje svih trenutno modernih srpskih imena po plaži. I da ne moram da uvlačim stomak jer uvek ima nekog da me analizira. „All Inclusive“ varijantu sam pre par godina probala ( ali u malenom hotelu) i smatram da je više nego korisna kad su deca sasvim mala.

Ove godine smo, što spletom okolnosti, što iz želje da probamo nešto novo, kumovi i mi rešili da se otisnemo u svet relativno nam nepoznat. Da se oni koji voze malo odmore od vožnje (nestvarne plaže koje smo mi otkrili po Grčkoj zadnjih godina zahtevaju bar 50-tak km vožnje svakog dana), a malo smo i samleveni prethodnom godinom, ne zvuči loše ideja da ti u svakom sekundu sve bude dostupno, hrana piće, uređene plaže, blizina da možeš da odeš na njih pet puta dnevno… i sve ostalo da se razmaziš načisto.

Sve je to super. Ko je navikao. Mi malo lutamo zbunjeni, kao ljudi koji iz sela zapucaju u Njujork. Ali ok nam je. Gde je veselo društvo, nema mesta za problem, nama je uvek i svuda super, umemo da se zabavimo uvek (bilo je i mnogo blesavijih situacija, navežbani smo, hahah). Malo, eto, taj „zvuk aerodroma“ kod recepcije, mnogo ljudi i kofera na točkićima tu cirkuliše, ali i na to se navikneš.

Ono što mene fascinira je pak nešto sasvim drugo…

Turizam na udaljenim ostrvima je sasvim drugačiji od kopnenog. Valjda zato što se dolazi avionom, pa je sastav turista mnogo šareniji nego što smo navikli. Ne ideš „u komšiluk“ već nekud daleko. Skandinavci, Englezi, Rusi, Nemci, Francuzi, Turci, svi su tu. I onda mi je zanimljivo da ih posmatram…

Toliko nas dve ovde pišemo o tome koliko se ljudi menjaju na gore, toliko zapravo svi svuda pričamo o tome (mi koji se razumemo). Uvek sve vezujemo za svoje okruženje, logično, u njemu živimo… ali posmatrajući druge ljude da se lako shvatiti da nema tu nekih velikih razlika… Ljudi kad su u čoporu i kada im se „može“ su svi manje više u fazonu „ U se, na se i poda se“, što kažu naši stari. Svi u želji da zadovolje svoje potrebe postaju negde bahati. Bez želje da ikoga ugroze, ali postaju. Jedi, jedi, jedi… pij, pij… svi okupljeni oko šankova sa besplatnim pićem. Oko grilla, palačinki… Kao da se mora. Kao i uvek u životu – neki su u tome pristojni, drugi manje.

Pokušavam da shvatim čemu tolike količine hrane, kome to treba? Zašto ti odnesu piće sa stola koje si tek načeo… zato što ima još, koliko hoćeš? Daleko sam od štediše, čak naprotiv, ne ide mi to u životu – ali rasipanje ne razumem i nikada neću. Pogotovo ne u teškim vremenima.

Turiste to očigledno privlači. Valjda smo svi toliko pregaženi preko godine, da nam kad planiramo letovanje sve to zazvuči primamljivo. Da tih 10-15 dana provedemo kao „carevi“.

Ima tu nešto, razumem. Ali preterivanje zaista ne.

Kao i sve ostalo i odmor se dešava u glavi. Onaj koji to kapira, e taj je car.