Alergija na slova

Jeste li primetili da većina današnjih klinaca (ovo „klinaca“ sa mnogo ljubavi, ne pežorativno) ne voli da čita? Budemo li do kraja iskreni prema sebi, retko ko se i u našem tinejdžerskom dobu ubijao od želje da pročita lektiru, ali su pristojnu nadoknadu donosili talasi književne mode po kojoj su Hese, Kundera, pa i Kastaneda (kojeg, uzgred, teško da je iko razumeo), bili ulaznica za većinu konverzacija. Nešto se, dakle, moralo čitati, neki se fond pročitanog ipak stvarao u našim biografijama.

Ovi, međutim, ni da pipnu. U sopstvenom žargonu, ja sa to nazvala „alergijom na slova“, jer se pri samom pogledu na knjigu i pomenu čitanja dešava reakcija najsličnija kontaktu sa toksinom. I nemoj da mi neko priča da dete radi ono što vidi u kući: isto kao što masovno ne vole da jedu voće i povrće, ne vole ni knjige u rukama.

Sad bi mene, kao profesorku književnosti, to moralo da dovodi na ivicu depresije. Međutim, u svetu „školovanih čitalaca“, ja sam svojevrsni jeretik. Snažno verujem da nije najbitnije kako će se usvojiti informacija, već da li će ona doći do svesti i kako će u njoj biti obrađena.

Da pojedostavim: moj tinejdžer (gle čuda), ne voli da uči. Odličan je đak, „razbija“ predmete koje voli, ali mu je gledanje u knjigu i čitanje pasusa prvorazredno i demotivišuće smaranje. Odgledao je, međutim, nekoliko epizoda serije „Beograd, večiti grad“ (odlična kombinacija dokumentarnog i igranog), a zatim pronašao i ceo serijal na internetu i sada zna istoriju Srbije bolje od većine bubalica. Zna suštinu: koja je epoha smenjivala prethodnu, šta su bili uzroci, a šta posledice, koje istorijske ličnosti vezati za koji period. Moguće da ne zna baš svaku godinu naizust (a to se, u glavnom, traži u školi), ali zna gde će je pronaći, bude li zatrebalo. I ja sam, veoma zadovoljna.

Primer drugi: u Nacionalnom muzeju u Londonu svako dete može da dobije rančić sa drangulijama i uputstvima za avanturu vezanu za neku epohu. Uzgred, oprema se dobija u biblioteci. Umesto suvoparnih kataloga, pripremljen je priručnik koji od deteta pravi istraživača, dozvoljava mu da se igra i nesvesno ga uvlači u poznanstvo sa drevnim civilizacijama. Možete li da zamisite sebe u Narodnom muzeju kako sa povezom na očima opipavate replike staroegipatskih amajlija, a potom prepoznajete originale u vitrini, ispisujete svoje ime hijeroglifima, a onda gledate prave artefakte ili spremate „organe“ od filca za mumificiranje, pa naučite zašto su antički Egipćani bacali mozak, verujući da je potuno beskorisan? Pitam „sebe“, zato što su nama ulivali strah od muzeja kao institucije u kojoj ne smeš da pisneš. Naša deca ne mogu čak ni da ćute u nacionalnom muzeju. Nisu imali prilike da u njega valjano ni uđu.

Čemu cela ova priča? Rizikujući da me mnogi proglase… ma neka me proglase čim god hoće, ja se zalažem za audio-vizuelnu komunikaciju, gde god je to moguće i ima smisla. Ovo su drugačija deca. Kao što je svakom dvogodišnjaku rukovanje mobilnim telefonom i kompjuterom potpuno „urođeno“, tako im je mnogo bliže gledanje i slušanje od čitanja. Najzad, ni Šekspir (moja lična ikona), nije stvarao za čitaoce, već za pozorišne gledaoce i ja bih svakom mladom čoveku savetovala da ga najpre upozna na sceni. Tvrdim i kraj sebe imam živi dokaz da deca jednako obogaćuju rečnik, usvajaju i razumeju i ako slušaju (i gledaju), ne samo ako čitaju.
Naravno, ovo nikako ne znači proterivanje knjiga. Naprotiv! Valja stvoriti radoznalost i potrebu, kasnije će oni sami potražiti literaturu.

A o tome šta se danas nudi kao književnost i zašto se ponovo vraćamo klasicima – neki drugi put.