Ako ideš svojim putem – uvek ima dalje

On, definitivno, nije zabavljač i nije uvek spreman za razgovor. Bez ustezanja će pokazati i zrno mrzovolje kad priča o medijima i intervjuima, sa onim zamorom koji osećaju ljudi često pitani nešto što ih uopšte ne dotiče. U njegov svet se ulazi iz publike, njegova prestona dvorana je scena i tu, kao vladar, nema kompleks više vrednosti. Tu se daje i deli neštedimice.

Ipak, kada pisane na priču, govori o svemu. Zato je ovo samo naizgled priča o gitarskom majstorstvu Vlatka Stefanovskog. Mnogo više, to je priča o životu, od srca preporučena pre svega onima koji u njega tek kroče.

INvent: Mnogi sanjaju trenutak u kojem čovek oseti da može da radi samo ono što želi, a da to bude njegov posao, ono od čega živi. Kako se do njega stiže?

Vlatko: Moja teorija je da bi svi trebalo da rade ono što najviše žele i tada bi i svet bio bolje mesto za život. Nažalost, mnogo ljudi radi poslove za koje nisu kompetentni, za koje nisu obrazovani i sa kojima nisu sretni. Ja mislim da svako u mladim godinama treba da nađe svoje iskrene afinitete – da li je to sport, muzika, matematika, fizika, biologija, medicina ili pravo, ekonomija – i da pokušava u tome što je njegovo interesovanje da bude što je moguće bolji. Tad bi stvarno svet bio mnogo bolje mesto. Ovako, srećemo mnogo ljudi koji su frustrirani, nezadovoljni svojim poslom, nezadovoljni primanjima, nezadovoljni statusom u društvu. To se onda širi kao koncentrični krugovi i stvara nespokoj, pravi društvo koje ne živi u harmoniji.

INvent: Ne podilazim, ali, čak i ljudi koji se ne bave muzikom, kada čuju Vaše ime kažu „Uh, Vlatko…!“. To zvuči kao – nema dalje. Ja, ipak, pretpostavljam da za Vas postoji uvek još neki korak dalje od onog što mi već smatramo savršenim.

Vlatko: Ma, naravno da postoji dalje. Ja uopšte ne mislim da sam bog-zna-šta otkrio. OK, kao dečko iz Makedonije, iz Skoplja, iz naselja Taftalidže, mislim da sam postigao dosta toga u životu. Čak sam otišao dosta daleko, ne očekujući. Ali treba biti prizeman i treba biti skroman. Čovek mora učiti celog života, a život je kratak da bismo dostigli savršenstvo. I već na tom putu, u tom traženju mi odrađujemo dobar posao. Zato ja još pokušavam da učim, da sam otvoren za uticaje, da malo šire gledam – ne samo muziku, već umetnost uopšte, društvo i pravac u kojem se svet kreće. Naravno da ima dalje, uvek ima dalje i dobro je da smo živi i zdravi da ga vidimo jednog dana.

INvent: Da li rad na sebi, o kojem govorite, nalaže da radite na instrumentu, da razvijate njegove moći ili Vas, obrnuto, instrument vuče da se stalno usavršavate na različitim poljima?

Vlatko: Nedavno sam držao master klas u Kruševu za 70 gitarista, sedamdesetoro dece i probao sam da im malo govorim o gitarskoj tehnici, ali i da im dam malo filozofije. I mislim da sam im neke značajne stvari rekao. Treba raditi na instrumentu, uporno, treba pronaći svoj put, treba pronaći svoj izraz, treba pronaći svoj ton i probati biti originalan u moru, u okeanu drugih muzičara. To uopšte nije jednostavno, ali sa malo upornosti i malo sreće i malo rada, čovek može da se izdvoji iz mase i bude originalan i da bude dobar, bolji od proseka. Ali, naravno, ne radi se tu samo o gitarskoj tehnici, čovek mora slušati muziku, mora razvijati svoju muzičku elokvenciju. Mora bežati od stereotipa, od banalnosti, mora razvijati čula i intuiciju, mora se hraniti dobrom muzikom. U svakom slučaju, dobro je biti različit i originalan.

INvent: Postoji li dan u kojem možete da kažete: Ja više ne moram da vežbam, ja znam sve!

Vlatko: Uh, ne. Takav dan ne postoji. Ja moram da vežbam svakog dana. Bilo bi glupo izgubiti tehniku koju si gradio 40 godina.

INvent: To je i filozofija?

Vlatko: To je način života.