A što mora?

Ulazim jutros u autobus. Jedan od novih, klimatizovan. Nije ni prevelika gužva, lako pronalazim mesto i nevino se radujem udobnoj vožnji. Ulazi u isti autobus i „baja“, seda i posle nekoliko sekundi energično i bučno otvara prozor. Ne haje za nalepnicu na tom istom prozoru na kojoj je ispisana molba da se ne otvaraju prozori, kako bi klima-uređaji imali smisla. Baš me iznervira, a onda, da bih skrenula misli, gledam po autobusu i vidim bar još pet otvorenih prozora. Na svima je ista nalepnica.

E to će nas dokusuriti! Zašto baš moram da se ponašam kako nalaže neko pravilo? Ta bahatost i neizdrživa potreba da se novoustanovljeno izvrne – to je potpuno fascinantno.

Najzanimljivije je što u dobrom broju slučajeva praksa da nema pravila koje se ne može prekršiti, nikako ne ide u prilog samim prekršiocima. U ozbiljnom svetu (a kažu da je nekada i naš bio takav), trgovačka logika nije „izradi“ kupca, prevari ga, šta te briga što više neće da ti se vrati. Prevariš svakog po jednom – i dobar si. Ovde i sada – to je jedina namera, možda i zato što niko ne vidi trajanje, što je sve od danas do sutra. A možda i zato što niko ne mari.

Kad ti obiju podrum i odnesu bicikl i zimske gume (da se razumemo, nije to Pink Panter, otisaka koliko hoćeš), policija ne izlazi na teren, mala je krađa. Valjda bi trebalo da se izvinim što nemam sef i u njemu nešto jače, nego mi i bickl, a o gumama i da ne govorimo, značajan imetak.

Kad bi da prijaviš da su majstori loše i na pogrešnom mestu napravili put, pa sad brdo hoće da ti se svali na kuću, u opštini ti kažu da na njihovoj teritoriji nema klizišta. I gotovo.

Kad ti kasirka kaže da nema da ti vrati tri dinara, slegneš ramenima, možda se čak i priglupo nasmešiš i opet gotovo. Šta su za nas tri dinara, nismo, valjda, kao oni čudni Englezi što i u avionu očekuju da im se vrati svaki peni, kad kupe pićence ili čokoladicu.

To je, u stvari, pitanje: ko smo to „mi“ i kakvi smo? I nemojmo odmah na sistem i siromaštvo. Jesmo sirotinja, ali mi činimo sistem. I stvaramo ga. Izgubili smo svaki osećaj da pored nas još neko živi. Bavimo se velikim temama, a zgrade nam se ruše i spolja i iznutra, jer ne možemo da se dogovorimo među sobom. Izgubili smo osećaj za lokalnu zajednicu, pa je ono što se nekada zvalo javni interes postalo ničija i nepostojeća briga.

A, brate, i ćutimo. Ja sada gunđam, a tipu iz autobusa nisam smela ništa da kažem, samo zato što je krupan i namrgođen. I zato što bi me svi gledali kao da sam blesava, a niko podržao.

Ili možda bi? Šta vi kažete?