A kad je vama porastao nos zbog laganja?

Nešto se pitam, ima li roditelja koji može da kaže da ga dete (ipak, malo odraslije dete, recimo školarac), baš nikada nije slagalo? Iz ličnog iskustva znam da je to jedno od najboljnijih iskustava (dete nas ne poštuje, izneverilo nas je…) koje, istovremeno, najviše plaši roditelje (Ako me laže zbog ocene, ko zna šta će još sakriti?).

Sudeći po tome šta kažu stručnjaci, ali i po onome što čujem od drugih roditelja, to je jedno od iskustava koje svi delimo. Rekla bih i jedno od ozbiljnih iskušenja roditeljstva. Da li je opasno to što nas laže? Da li je reč o karakternoj osobini i u šta će se to razviti? Šta smo pogrešno uradili, pa nema poverenja u nas? Zašto se hrabro ne suoči sa istinom, pa – kako bude? I još milion pitanja muči roditelje, a biće da ni deci nije lako, iako se čini da je jedina njihova briga hoće li laž da „prođe“.

Da se odmah razumemo: niko razuman ne savetuje da se preko laganja prelazi i da se deci ne ukaže na odgovornost za takvo ponašanje. Ono na šta nam dečji psiholozi skreću pažnju je priroda reakcije koju roditelji najčešće teško odmeravaju. „Ti si loš čovek!“ „Ti si kriminalac, doguraćeš do zatvora!“ (zato što si dao pogrešnu informaciju o oceni na kontrolnom ?!) „Tebi čovek ništa ne može da veruje, zauvek si izgubio moje poverenje!“. Zvuči poznato?

Kao i u svakom stresu, tada smo fokusirani na svoj problem, na iznevereno poverenje. Ako bismo imali snage da se istovremeno bavimo detetom, možda bismo došli i do onoga što je stručno objašnjenje. Kako god to nama, roditeljima, izgledalo, deca žele da nas učine zadovoljnim, da o sebi stvore najbolju sliku. Time što im se kaže da su loši ljudi (ili štošta gore), raste i njihov strah od sledeće neprijatne situacije. „Ako oni misle da sam loš, sad kad sam dobio  lošu ocenu, misliće da sam još gori. Bolje je da o tome ćutim ili da prikažem stvari boljima nego što jesu.“ – tipično je dečje razmišljanje. Skupite li dovoljno snage i strpljenja da ne puknete zbog nove laži, kroz razgovor sa „prestupnikom“  ćete to možda i saznati.

Dete, naime, trpi mnoštvo uticaja, naročito kada krene u školu. To nije samo izvor informacija o različitim modelima, to je „ubrizgavanje“ svega što vidi među vršnjacima, odraslima, u medijima. Ako je nekom drugaru bilo lakše da se nosi sa problemom loše ocene tako što ju je prećutao ili slagao – to može da bude način da se i ja izvučem. Zar i vama ne zvuči logično? Koliko je nama bilo potrebno da sazrimo i shvatimo da „guranje pod tepih“ ne rešava problem?

Ipak, o svemu je lakše pričati, nego se sa problemom nositi. Ništa lakše nego davati savete, a šta kad dođe pubertet i kad laži mogu da budu zaista opasne.

Možda pomogne ova priča, posebno vama čiji su klinci još – klinci.

Vozite automobil, ograničenje je 50km/h i vi ga poštujete. Ostalim učesnicima se to čini besmislenim, „ležu“ na sirene i, pretičući vas, svašta vam izgovaraju i/ili pokazuju. Malo-pomalo, to vas iznervira i zgazite gas. Ne previše, pa ni 70, ali više od dozvoljenog. K’o za baksuz, od svih onih koji su vas pretekli, saobraćajac  zaustavi baš vas. Pita vas znate li koliko je ograničenje i koliko ste vozili. Ne bih da se kladimo, ali gotovo sam sigurna da će biti bar pokušaja „izvrdavanja“: možda samo nekoliko kilometara brže, nisam ni primetila, pa svi su vozili… Znate već. U svemu se nadate da će saobraćajac prekršiti pravila svoje službe, pustiti vas nekažnjeno ili, čak, pristati na nelegalnu nagodbu. U ostalom, nikom nismo naudili, ništa strašno se nije desilo.

Pogađate na šta ciljam? U osnovi, saobraćajac bi trebalo da kazni svakog ko načini prekršaj i to dosledno, pa bismo možda i mi više poštovali i njihov autoritet i postojeće propise.

Tako je, kažu, i sa decom: svaka laž treba da bude sankcionisana. Kao što se od saobraćajca ne očekuje da nas, pišući kaznu, naziva raznim pogrdnim imenima, tako bi se valjalo uzdržati od prejakih etiketa detetu koje je slagalo. Ali kazna mora da bude primetna i da, za početak, remeti komfor deteta: ranije na spavanje, 24 sata bez kompjutera i/ili telefona, 3 dana bez izlazaka sa drugarima. Naravno, sve ovo ima smisla dok laž nije poprimila zabrinjavajuće oblike i svakako ne ukida potrebu da se sa detetom o tome razgovara. Hladne glave, ko može da izdrži i sačeka „hlađenje“.

I, kažu, nije loše kad-kad priznati da ni sami u tom pogledu nismo (bili) savršeni. Bilo bi čak idealno, ako je dete svedok situaciji sličnoj gornjoj priči, da priznamo krivicu i pokažemo kako smo i mi kažnjeni zbog nesmotrenog pokušaja „izbegavanja istine“. To neće umanjiti roditeljski autoritet.

Naprotiv.