Stvaranje muškarca – kako to izazovno zvuči

U početku je, bar kako se priča, bilo sve mnogo jednostavnije: Bog uze nešto zemlje, oblikova je, udahne obličju život i – eto muškarca.

Ali, to je bilo lako samo sa onim prvim. Već je vaspitavanje njegovih sinova donelo određene probleme i taj izazov nastavlja se od postanja. Da ne bi bilo pogrešnih shvatanja, nije ni odrastanje devojčica manje važan ili izazovan zadatak za roditelje, ali o dečacima danas pričamo povodom zanimljive knjige koja se nedavno pojavila i kod nas. Dr Arne Rubinštajn smelo je svoju studiju nazvao „Stvaranje muškarca“, uz primamljiv podnaslov „Kako da dečaci porastu srećni, zdravi i uspešni“.

To što sam mama dečaka-tinejdžera moglo bi da bude samo po sebi dovoljno, ali dodatnu motivaciju uneo je Marijan Janković, urednik izdanja na srpskom. Marijana Ivana i ja znamo od davnih dana (onoliko davnih koliko je pristojno za dame), a i kada smo napustili svoje „medisjki izložene“ karijere, sretali smo se ispred škole u koju smo dovodili sinove – vršnjake. Naravno, dok je bilo pristojno pratiti dečake u školu i dok se Marijan sa porodicom nije preselio u Nemačku.
Znam da je angažovan kao stručnjak u jednoj međunarodnoj kompaniji, pa je angažman oko knjige dr Rubinštajna bio i izvesno iznenađenje.

Pre nekoliko dana sreli smo se u Beogradu baš da popričamo o tome.

Invent: Kako ste se sreli ti i ova knjiga?
Marijan: Slučajno, dr Arnea Rubinštajna je na „Ted – Toku“ otkrila Sandra, moja supruga. Kada sam ga čuo,otišao sam na Gugl da vidim ko je i tako saznao da je napisao ovu knjigu.

Invent: Ljudi koje gledamo na Ted-u nama izgledaju kao vanzemaljci koji ne kontaktiraju sa „običnim svetom“ i do kojih je jako teško stići. Kako si ti uspostavio kontakt sa njim?
Marijan: Zapravo, on je prvi uspostavio kontakt. Dobio sam mejl sa tekstom: „Vi ste prvi koji ste naručili knjigu iz Nemačke, ko ste Vi?“ Tako smo počeli da komuniciramo i dogovorili se da mu se javim kad pročitam knjigu. Ja sam se javio i – tako je krenulo.

Invent: Knjiga izgleda kao priručnik, ali nije baš tako. Koliko je u njoj praktičnih, primenjivih uputstava, a koliko tema za razmišljanje?
Marijan: Ima i jednog i drugog. Mnogi su spoznali sebe kroz knjigu, takve komentare sam i dobio. Pišu mi ljudi da su čitajući prepoznali i sebe i svoje roditelje, ali i da vide mnogo toga novog, da knjiga baca svetlo na neke nove teme o kojima nismo razmišljali. Meni je najzanimljivije što ima dosta praktičnih primera i ponuđenih rešenja.

Invent: Na tržištu trenutno ima mnogo „Kako da…“ izdanja. Šta ovu knjigu izdvaja iz niza priručnika koji publiku savetuju o svemu?
Marijan: Životni primeri koji su vrlo realni i u kojima će se svi lako prepoznat, kao i njegova saznanja kako preduprediti probleme u periodu adolescencije. Važan je i način kako je napisana, pitko i razumljivo, lako se čita, što nije uvek slučaj.

Invent: Dok sam čitala knjigu, zamišljala sam autora na bar četiri različita načina- od lekara tradicionalne medicine do hipi-gurua. Ko je dr Arne Rubinštajn, kako on komunicira?
Marijan: Moderan, otvoren ka novim stvarima. Sa druge strane, on je imao svoju praksu, koju je u međuvremenu prodao, jer je shvatio da kao doktor nije mogao da pomogne koliko je želeo. Bavio se posledicama, a ne uzrocima. Raširio je polje svog delovanja, dodao mu i meditaciju. Bio sam kod njega na kursu i proveo me je kroz sve to. On organizuje dve vrste kursa – jedan je kamp za očeve i sinove, a drugi program je liderski i namenjen je onima koji bi želeli da se bave organizacijom kampova po njegovom modelu. To je praktično ista stvar – samo bez dece. Prošli smo celu tu priču, prošli naš „ritual prelaska“ (veoma važna postavka u odrastanju dečka, prim.aut.) , vežbali jedni na drugima, on nas je vodio. Sve je trajalo četiri dana i veoma je neobično – upoznaš ljude u četvrtak, rastaneš se sa njima u nedelju, kao da se znate ceo život. Sve što naučiš daje ti osećanje da možeš da pomeriš planinu.

Invent: Moram da priznam da sam pristupila knjizi sa predrasudom – pomislila sam da mene, majku tinejdžera, neće pustiti u taj svet očeva i sinova. Kao da je to neki tajni pakt, muška zavera. Međutim, našla sam mnogo toga zanimljivog. Bila sam uvek čvrsto uverena da sam majka koja ima svest o tome da dete ne sme da se drži uz „mamine skute“ i bila sam srećna što sam dobila potvrdu za to. Ipak, živimo u okolnostima u kojima deca „prirodno“ ostaju deca do 40-te i duže. Na žalost, na to smo primorani. Mnogima i deca postanu tinejdžeri – a oni još žive sa svojim roditeljima. Kakvo je tvoje predviđanje – hoće li ljudi biti spremni da pristupe otvoreno ovoj knjizi i porazgovaraju sami sa sobom i u takvim okolnostima, ili će im to biti sjajan izgovor – „šta ja mogu kad sam još kod mame i tate“?
Marijan: Teško pitanje, mešanje generacija na taj način svakako nije zdravo, ali tu smo gde smo. Može uvek da se desi da se neko prepozna u knjizi i zbog toga od nje krene da beži, jer nema snage u sebi da se suoči.

Invent: Za neke je knjiga možda kasno stigla za korenite promene u pristupu. Možemo li, poučeni onim što piše, možda da utičemo na svoju decu da ona sutra, kad budu imala svoju decu, pristupe drugačije?
Marijan: To je sigurno. Ja knjigu sad već posmatram iz malo šire perspektive. Nije primenjiva samo na tinejdžere od 14 do 16 godina, što se na neki način savetuje u knjizi..

Invent: Kod nas su i tinejdžeri malo duže…
Marijan: U knjizi, kao i u predavanjima, dr Rubinštajn kaže da se knjiga odnosi u suštini na sve muškarce i celokupnu zajednicu. On kao autor smatra da bi svi trebalo da prođu kroz „ritual prelaska“, jer je to nešto što se izgubilo u 21. veku.

Invent: Bez obzira što verujem da žene upravljaju mnogim stvarima „iz senke“, ovo je ipak zemlja mačizma. Muškarci vole da im se veruje da su „baje“. Imaš li ideju da kampove, koje autor preporučuje, realizuješ i ovde i šta misliš kako će to ići?
Marijan: Imam ideju, to bi bilo dobro da se zaokruži cela priča, ali možda je preuranjeno da govorimo o tome s obzirom da je knjiga ovde praktično tek izašla. Pustićemo da prođe malo vremena da čujemo još mišljenja stručne javnosti, vidimo ko bi bio zainteresovan da te kampove organizuje. Onda bih došao sa autorom, a najavio je da bi došao tokom godine u Srbiju, da napravimo treninge za te ljude. Upravo zbog mačizma koji si pomenula, ne znam koliko to može ovde da se „primi“, ali treba pokušati.

Invent: Kao otac dvojice sinova – gde si se konkretno prepoznao i šta si uradio po savetima?
Marijan: Dobio sam potvrdu da je ispravna moja otvorenost, kao roditelja, u pristupu mojim sinovima, a dobio sam i podršku i nove ideje kako da završim roditeljstvo. Moja vizija je da kad završimo podizanje dece, kad budu zreli i odrasli muškarci, uz to što smo biološki roditelji, ostanemo prijatelji do kraja života. Kako knjiga kaže, moramo da imamo moć da promenimo odnose i preraspodelimo stvari, da shvatimo da deca više nisu „pod“ nama, već ravnopravni partneri, odrasli ljudi.

Invent: Priznajem, to za mene neće biti lako… Ipak, kad dr Rubinštajn bude došao, pitaću ga šta je sa tezom da previše drugarstva u roditeljskoj postavci može da osujeti roditeljstvo?
Marijan: To se dešava kada su roditelji neodgovorni. Time što pokušavaju da budu samo drugari sa decom, sakrivaju sopstvenu neodgovornost.

Invent: Hvala ti za ovu knjigu koja pruža neke potvrde, ali deli i neke „packe“, a ja, kao majka muškog deteta obećavam da ću sledeći put podneti izveštaj šta sam uradila na ličnom planu, jer sam izvukla nekoliko teza koje su u fazi kritičnog, bar kako kaže dr Rubinštajn.