Pre nego što sve ode u paramparčad

Rudnik

Bezvezna neka godina, od onih čijem se kraju raduješ mnogo više nego početku. Ambiciozno loša i za prestupne, koje narod, nekako, nikad baš nije voleo. Kad oko tebe nema gotovo nikoga ko na prečac ili mučno lagano baš u ovoj godini nije ostao bez nekog svog i kad u sebi samoj prepoznaš takvog višestrukog gubitnika, opravdanja za „pucanje“ ne manjka.
Koliko god važim za jaku, onu koja može kad treba, toliko me ovo vreme iskušavalo. U trenutku sam bukvalno osetila krckanje, pukotine. Konstrukcija je počela da popušta. Najpre emotivno, psihički, a onda i sasvim opipljivo, slomom čitavog sistema od onoga što bi se nazvalo običnim virusom.

Ne spadam u posvećene prirodnjake. Ne volim da mi bubice mile po telu niti da gazim po šiljatim kamenčićima, diveći se svemu samo zato što je prirodno. Volim lep pejzaž, prija mi šetnja, ali nije mi palo na pamet da je baš to terapija.

Priroda je prizvala mene. Mudrija i iskusnija, učinila je da imam samo jedan slobodni dan i da taj dan, pred kraj oktobra, bude baš pravi – neobično sunčan i topao, omamljujući i lekovit.
Skoro na vrhu Rudnika, na mestu koje zovu, ne bez razloga, Zvezda, planina se pravila važna u bojama koje bi teško ljudska ruka stvorila i složila. Bistro nebo i pogled seže do Beograda, ali ima i lepših vidika. Tesla bi rekao da se energija Univerzuma spaja u oscilaciji i vibraciji, a baš je takvo talasanje pejzaža i poigravanje lakog vetra, koliko da te opomene da si prešao više od hiljadarke nadmorske visine.

Maf i ja

Nema šminke, nema uredne frizure ni prigodne garderobe, nema priče o poslu, politici, krizi u svetu. Postoje samo mir i igra. Moje dete, bez ikakvog povoda, dobija želju da se okuša u iskonskim atletskim disciplinama, pravi koplje od posečenog granja i takmiči se sam sa sobom. Ne baš sam. Maf, naš pas, pokazuje koliko mu prija prostor sve slobode, pravi se da je Mihailovo koplje štapić i donosi ga lako, kao da to radi svakog dana. Nadmeću se u svojoj mladosti i snazi, a da nisu ni svesni. Milina ih je gledati.

A onda zvižduk i zvuk koji znam samo iz priče. Lagani topot kopita. Dolazi novi prijatelj. Zvezdan, sedmomesečni ždrebac, naš budući prvi komšija. On će zimu provesti u varoši, u našem dvorištu, jer postoji prostor gde će mu biti suvo i toplo. Zapravo, došli smo da ga upoznamo. Nekako bismo da je naš, iako ima vlasnika i biće samo u gostima. Ljudima čudno što ništa ne tražimo kao naknadu, mi presrećni što ćemo, makar preko zime, biti tu.

Moj muž ga već poznaje, Zvezdan mu prilazi mirno i s očekivanjem da će i ovog puta od njega dobiti jabuku ili, krišom, kockicu šećera. Mihailo i ja malčice ljubomorni, ipak oprezni, iščekujemo hoćemo li i mi, nepoznati došljaci, doživeti takvo što.

Zvezdan

Držim parčiće jabuke u ispruženoj ruci, ponešto sam čitala, ali ovo je stvarno. Za čudo, zaista ne osećam strah. Pružam ruku, zovem ga, a on lagano, još oprezniji od mog opreza – prilazi. Jede jabuku iz moje ruke. Gubica mu na mom dlanu, ali čak i kad osetim zube, oni ne ujedaju, pazimo jedno na drugo. Još je mali, tek nešto viši od mene i, kako je spustio glavu, ne izdržah: poljubih zvezdu na Zvezdanovom čelu.

Ne umem da objasnim, neću da mistifikujem, ali znam da sam, isto kao što sam osetila slabost, počela da osećam čvrstinu. Rekonstrukcija. Obnavljanje. Snaga za dalje.

Zato, ako imate parče nedirnute prirode do kojeg možete da stignete, možda joj se valja predati. Ona, izgleda, zna kako i sa ovakvim godinama. Najzad, nije jednu preturila i nismo joj mi prvi. Ona je još među retkima koje znaju da je davanje najlepši vid razmene.