Pretvoriti patnju u nadu

U bolnicu niko ne odlazi s radošću, ali gotovo svi, svesni ili ne, uz sebe imaju veru i nadu da će baš tu prestati bol i strah, da će odatle izaći spremni za život kao da se bolest nije ni dogodila.

U dečju bolnicu niko ne odlazi bez velike strepnje, ma o čemu da se radi, pa se lekari ne hvataju u koštac samo sa bolešću, već i sa našim roditeljskim strahovima, pomešanim, snažnim osećanjima koja često zamagle svaku racionalnost.

Prostor u kojem se svakodnevno odvijaju male i velike drame u ovoj priči nikako nije bez značaja. To je mnogo više od zgrade i administrativnog opisa bolničkih uslova. Za one koji tu dođu to je prostor svih očekivanja. Za one koji tu rade – to je prostor svih mogućnosti.

Univerzitetska dečja klinika koju svi zovemo “Tiršova”, po ulici u kojoj se nalazi, građena je pre jednog veka. Koliko god je neumesno govoriti o planiranom broju bolesne dece, jasno je da su njeni kapaciteti odavno prevaziđeni. Vreme uzima danak, baš kao i nemogućnost da se stvari promene od temelja. Doslovno.

Profesor dr Zoran Radojićič, dečji hirurg, urolog i direktor Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj, krenuo je u još jedan pohod ka ostvarenju onoga o čemu se već decenijama govori: poboljšanju uslova za lečenje dece. Ima jasnu viziju, a jasno je i donosiocima odluka da se čuda neće desiti sama od sebe. U toku je kampanja koja, iako se bavi važnom i pomalo teškom temom, sa mnogo duha priziva našu svest.

Sa profesorom Radojičićem Invent razgovara baš na ovu temu.

Invent: Biti lekar samo po sebi znači posebnu odgovornost. Biti dečji lekar ili dečji hirurg, po mom shvatanju, znači i emocije koje nikad ne postaju rutina. Kako biste laiku opisali jednog dobrog, pravog dečjeg lekara koji se nosi i sa najtežim dijagnozama?

Prof. Radojičić: To je veliki izazov pred kojim smo gotovo svakog dana. Kad sam počinjao karijeru učio sam od onih koji su iskusniji. Brzo mi je postalo jasno da moram naći način da izađem na kraj sa veoma teškim, nekada tragičnim, pričama koje delite sa pacijentima svakodnevno. U početku su emocije veoma intenzivne, a onda naučite da ih kanališete i da u poslu zbrajate dobre i uspešne priče kojih je na sreću mnogo više, ali i da u svom privatnom životu pravite ravnotežu koja pomaže da se izborite sa patnjom kojoj svedočite. Nije uvek jednostavno i zahteva stalan trud. Najvažnije da mladi lekari mnogo uče, budu u toku sa savremenim medicinskim trendovima, ali nije manje značajno ni ulaganje u sebe, razvijanje veština i rad na sopstvenoj ličnosti. Ova celina čini dobrog lekara.

Invent: Nalazite se u poziciji koja nije jednostavna: za Tiršovu se prikuplja pomoć decenijama, a izgleda kao da se ništa bitno nije dogodilo. Šta je sve (u)rađeno, a šta je sada hitno i realno?

Prof. Radojičić: Postoji ideja da se u Tiršovu stalno ulaže, ali nažalost nije tako. Već godinama donacije su veoma male i nedovoljne za funkcionisanje klinike i njen dalji razvoj. Kada govorimo o potrebama klinike, istaknimo potrebu za izgradnjom nove zgrade, ali i potrebu da se renovira postojeća. Činjenica je i da nam nedostaje opreme ili je deo opreme star preko 20 godina i za nju ne postoje rezervni delovi.

Kada je reč o staroj zgradi, kao prioritete smo istakli renoviranje kuhinje u kojoj se svakodnevno priprema pet obroka za 300 dece i roditelje. Specifična ishrana kod mnoge dece čini proces pripremanja hrane za naše potrebe složenim. Kuhinja je, iako besprekorno održavana, veoma stara i nedostaje joj oprema koja bi učinila obroke za decu zdravijim i uksunijim. Pored toga, važno je i da renoviramo hirurške ambulante na prizemlju gde se godišnje pregleda 50 000 dece i hematološku dnevnu bolnicu u kojoj se u neadekvatnim uslovima leče deca bolesna od leukemije i drugih tumora.

Invent: Bolnice i lekari dospevaju u žižu javnosti kada se dogodi nešto vanredno. Nažalost, tragedije su medijima primamljivije. Koliko se godišnje dece uspešno leči i izađe oporavljeno iz bolnice?

Prof. Radojičić: Veću pažnju uvek dobiju najteže priče. Često naglasim da je Tiršova mesto najveće patnje jer se u svakom momentu u okviru četri jedinice intenzivne nege borimo za živote desetoro dece. Na žalost, nekada izgibimo bitku. Ipak, najveći broj porodica ovde nađe nadu, a deca put ka zdravlju. Najstručniji kadar ovde obavi 150 000 specijalističkih pregleda i 7000 operacija. Mi smo obučeni da pružimo preko 1500 visokospecijalizovanih medicinskih usluga deci od rođenja do navršene 18 godine. U oblastima transplantacije, kardiohirurgije, urologije, genetike, hematologije itd. smo lideri u zemlji i regionu.

Invent: Mogu li se izgled i oprema naše bolnice uporediti sa drugim standardima – pre svega regionalnim i evropskim?

Prof. Radojičić: Upravo to nam je cilj. Svi se slažemo da naša deca zaslužuju bolje uslove za lečenje. Naša vizija je da, pored renoviranja i opremanja zgrade u Tiršovoj 10 koja je zaštićeni spomenik kulture, 100 godina dečje medicinske institucije sa najvećom tradicijom u regionu dočekamo u povećanim prostornim kapacitetima. Naime, bavimo se traženjem investitora za novu zgradu koja će biti izgrađena na parkingu stare zgrade i sa njom biti povezana toplim prolazom. Ovaj projekat, koji prepoznaje Ministarstvo zdravlja, bi omogućio da se razviju mnoge usluge zbog kojih deca danas odlaze na lečnje u inostranstvo i da se uslovi za lečenje usklade sa onima koje imaju klinike u svetu na koje se ugledamo. Koliko je ovo neophodno, najbolje ilustruje činjenica da sada 300 dece leži u bolnici koja je građena da primi 100 mališana.

Invent: “Običnim” ljudima se čini da ne mogu da doprinesu, “veliki” saosećaju, ali, izgleda, ne pomažu dovoljno. Postoji li, po Vašem mišljenju, način da se ujedine napori i da se napravi unapređenje koje neće biti privremeno i delimično?

Prof. Radojičić: Rekao bih da je ovo problem koji se tiče svih nas. Tiršova može da zatreba svakoj porodici i ako se to dogodi važno je da kod nas sve bude spremno. Zato je lako dobiti opšti društveni konsenzus. Sa druge strane, filantropija, davanje za opšte dobro, je deo naše tradicije. Svako može da pomogne. Mi smo sa naše strane definisali potrebe, otvoreno pristupamo svakoj donaciji i donator može da prati tok novca. Sada čekamo odgovore, mnogi su se javili i žele da pomognu. Verujem da smo na dobrom putu i da ćemo uskoro imati opipljive rezultate.

Invent: Šta nikad ne biste menjali u svojoj bolnici?

Prof. Radojičić: Najviše sam ponosan na ljude koji ovde rade i tradiciju institucije. Zaposleni u Tiršovoj svaki dan nadmaše sami sebe u poslu koji rade. Izazova i problema je mnogo. Ali, kad vam je cilj da izlečite dete, svi izgovori nestaju i ljudi su usmereni na to da daju najbolje od sebe. Rezultati koje imamo najbolji su motiv da, uprkos problemima, nastavimo sa borbom.