O duši i suncu

Počela je Velika ili Strasna sedmica, poslednja uoči Uskrsa. Religioznost je duboko lična, čak intimna stvar i pristojnost ograničava kako raspitivanje, tako nagovaranje po ovom pitanju. Ipak, ko je hteo, mogao je na popisu stanovništva i o tome da se izjasni i nekako u tome ispadosmo vrlo otvoreni, gotovo demonstrativni hrišćani.

Zato nam, valjda, ovih dana zeke, kao tradicionalno obeležje pravoslavnog Uskrsa (!?) iskaču iz svih reklama i zato, odjednom, svi govorimo „praznik“, kao da se to podrazumeva. Doduše, ove godine se Uskrs i Prvi maj kalendarski poklapaju, pa eto retke prilike da bar u nečemu budemo složni. Potrošiće se i što se ima i što se nema, ali to nam je u mentalitetu, gotovo kao tradicija.

Ipak, nisam htela o tome. Nešto drugo mi je na duši ili, tačnije, više nije na njoj. Onomad, u subotu, bila sam na jutrenju sa sestrinstvom manastira Ljubostinja. Volim to mesto i bez mnogo mistike, ove godine me je nešto baš odvuklo da se tamo pričestim. Služba u manastirskoj kapeli, u prostoriji gde se monahinje okupljaju na svakoj molitvi. Kada sam oko 7 izjutra ušla, one su već uveliko bile tu. Njih desetak, neke po liku znam decenijama, nijedna mlađa od 60. Tiho čitanje i pojanje, nekadašnji čuveni ljubostinjski ženski monaški hor sada je tek skup tankih, nejakih glasova.

Ništa tu nije bilo posebno: kapela je samo velika soba pregrađena dverima iza kojih je mali oltar, mnoštvo ikona i kandila, obične stolice za odmor u dugim bdenjima. A opet, sve je posebno: svetlo, zvuk i više od svega – osećanje.

Najgore što bi moglo da mi se sada dogodi je da zazvučim patetično. Izneverila bih i sebe i taj neverovatni mir koji mora da te obuzme, samo ako mu se predaš. Bez prethodne namere, kao da je dobijaš uz diskretni osmeh koji ti upute, obliva te potreba da zaviriš u sebe. Šta hoću ovim činom? U šta verujem? Jesam li oprostila? Da li se kajem, za nesvesne i naročito svesne greške prema drugima? Hoće li to i On i ti drugi osetiti, razumeti?

Lako zasuzim, ali teško verujem suzama. Pa i svojim. Očas ih pripišem hormonima, prirodi… Ove nisu bile takve. I ne bih da ih kvarim rečju. Ispričala sam tada svoje. Sa sobom i u sebi.

Izlazak u manastirsko dvorište, (oduvek negovano s ljubavlju i do savršenstva) i izlazak u sunčano jutro otkrio je opipljiv, gotovo nerazumni osećaj lakoće. Čak i u mom telesnom biću. Zahvalila sam se na ponuđenom prevozu i otpešačila nekoliko kilometara do grada koji me je strašno radovao u ranoj mladosti. I beskrajno, beskrajno uživala. Kao da je nestala realnost. Samo čiste, lepe misli, sunce kroz ozelenele krošnje i pregršt uspomena.

Eto, sad se i vama ispovedih, a niko nije tražio. Samo sam, kao svojim prijateljima, htela da vam kažem da može. Postoji taj trenutak i nikako ne mora da bude na istom mestu za sve. Valjda ga svako traži u svom duhovnom prostoru. I ne znači večni preokret, jer već sutradan me je čekalo ono što ponovo hoće da puni nervozom, strepnjom, brigom. Niti sam ja od prekjuče neki drugi, bolji čovek. Ali taj trenutak olakšanja i tih nekoliko sati osećanja čiste lepote – neprocenjivo!