Da bismo se dopali drugima – moramo se dopadati sebi

Bar deset puta u ovih pola veka kazaljka na mojoj vagi za (tačno) merenje išla je nemilosrdno i uporno u pogrešnom smeru.

Jednom se dogodilo i obrnuto – skinula sam 40 kilograma (sad imate tri puta pravo da pogađate ko piše ovaj tekst ) i o tom iskustvu ćemo drugom prilikom. U najkraćem, umesto da uživam u činjenici da se dobra vila ipak smilovala i navratila da skine čini sa mene, došla sam u situaciju da nerado izlazim na ulicu i krijem se od pogleda koji su nemilosrdno odmeravali najpre jesam li to ja, a onda koliko sam skinula (naročito u predelu stomaka i pozadine), da bismo došli do redovne kontrole javnog mnjenja hoću li se ponovo ugojiti. I jesam. Ne toliko koliko sam oslabila, ali dovoljno za novu bitku. Još jednu. I moju.

I o tome ćemo drugi put. Za sada samo kratak raport: – 6kg u prvih mesec dana.

Ono o čemu hoću je podatak, kažu čisto naučan, na koji sam onomad naišla: drugim ljudima ste bar 20% lepši u odnosu na sliku koju vidite svakog dana u ogledalu. Postoji i razlog: vi vidite samo telesno obličje, ljudi imaju doživljaj vaše ličnosti. A kako su naše prijateljice i prijatelji (vi koji ovo čitate) samo zanimljiv, simpatičan, duhovit svet – onda ta pretpostavka ima smisla.

Šta još kažu psiholozi glede simpatija prema sopstvenim nesavršenostima. Ako na stranu stavimo sledbenike mitskog Narcisa, većina nas je duboko nesrećna, čak i ako drugi ne vide pravi razlog za to. I obično postoji poreklo u familiji: ista tetka, kud da povučem na baš tu babu, je l’ baš meni morala da dopadne nikakva kosa sa očeve strane?

Vidite moj slučaj: moja baka po majci bila je visoka, vitka, zelenooka i crvenokosa. Do smrti u 93. godini mogla je da jede šta hoće i da se ne ugoji. Ne – ja sam morala da povučem dedin genetski kod – oniža, okruglasta, živo svedočenje dalekog grčkog porekla u pogledu dužine nogu i bliskosti stražnjice i zemlje. Očajno, znam. Ipak, ja sam nasledila još nešto na dedu: sklonost lakom učenju jezika, ambiciju da se usavršavam, dobro, malo i hipohondriju, čak i rukopis. Moj deda završio je pre rata dva fakulteta u inostranstvu i govorio četiri strana jezika. Ako sam na njega – baš nisam loše prošla.

To je upravo to što kažu i stručnjaci: volite svoje nasleđe, posmatrajte njegovu dobru stranu. Ima tu, sigurno i kvaliteta.

Korak dalje – psihoterapeut Džon Morgan sa četvrt veka iskustva u radu sa onima koji bi da oslabe (koristi i hipno-terapiju), tvrdi da postoji jasna veza između nevoljenja (da ne kažem mržnje) svog tela i dobijanja na težini. I kad razmislim – nije bez pameti: kad god sam nesrećna što tako izgledam, prva reakcija je slatkiš (da se još više nagrdim). Kad god sam zadovoljna osećanjem da sam skinula bar kilo-dva, želim da nastavim, da izgledam bolje.

Zapravo, sve ovo je poziv, svima vama koje ( a bogami i koji) bijete bitke sa sopstvenom pojavom. Hajde da probamo, hajde da malo više cenimo sebe, čisto da vidimo da li radi.

Za početak, do narednog pisanja, zaustvimo sebe kad god poželimo da kažemo kako sam ružna, debela, „ravna“, mlitava, matora… Dogovor?

Čujemo se sa iskustvima. J