GLAD

Ivanina priča

Zaustavila sam se pre nekoliko dana sa porodicom ispred pulta sa kineskom hranom u jednom beogradskom tržnom centru. Nije loša klopa, pogotovo kad nemaš drugo rešenje jer si se zatekao gladan baš tu, a ručka kod kuće nema. Imaju običaj da sipaju previše, pitala sam jednom zašto, rekli su mi – „Tako je kod nas“ i od tad znam da mogu da uputim izazov bilo kome da pojede celu manju porciju, nisam sigurna hoće li uspeti… Lepo bilo, ručali smo, ostatak porodice se nešto raštrkao okolo, ostala sam sama da pošaljem par mailova i završim ručak.

Kao i obično, ostalo je više od pola. Ubacila sam zgužvanu salvetu u tanjir, pokupila sve što je ostalo za stolom i krenula ka onoj kanti u koju se bacaju ostaci sa poslužavnika. Kako sam se približila, zaustavila me je žena od svojih šezdesetak i pitala: “Hteli ste to da bacite?“

Prilično odsečno i sugestivno, uspela je potpuno da me parališe. „Pa da…“, rekoh. „Dajte mi to, ja skupljam hranu“. I uze mi poslužavnik iz ruku.
Delovala je ljuto, ne tužno. A ja sam osetila neverovatnu grižu savesti, kao da sam uradila nešto loše.

Već sam je videla dok sam sedela, bila je nekoliko stolova od nas. Vratila se za taj sto, izvadila zgužvanu salvetu iz tanjira i počela da jede…

Ljudi koji su sedeli okolo ispratili su ceo događaj i svi ostali da gledaju u mene. Osećala sam se još gore od toga. Ne mogu da kažem šta sam videla u njihovim pogledima… ni osudu, ni odobravanje – gledali su me prazno i zbunjeno i verovatno su se pitali kako bi oni odreagovali.

Bilo mi je baš loše. Baš.

Natašina priča

Isti dan (ozbiljno prohladan, s kraja novembra). Bojim se, mogao bi da bude i bilo koji dan. Još strašnije – svaki dan. Nemam običaj da svraćam u restoran brze hrane, ali tog dana sam se, sa Lanom prihvatila kurirskog posla za mlađe (ostali da rade zadatak koji sam im na predavanju dala, bilo je fer da i ja nešto uradim).

Izlazimo sa punim kesama naručenog koječega. Uz izlog restorana koji miriše na izobilje sedi dečak. Desetak, možda i dvanaest godina, teško mi je da procenim. U rukama mu od hladnoće sklupčano štene. Mazi ga i ćuti, samo nas prati krupnim, željnim očima.

„Je l’ bi ti nešto odavde?“ – pitam ga trudeći se da ne zvučim sažaljivo, da ga ne uvredim.
„Može“ – na isti način odgovara.
„Jesi li jeo nešto od jutros?“ – bolno je tačna Lana u proceni.
„Malo“ – malo i odgovara.

Vodim ga unutra. Lana preuzima štene, nerado joj ga ostavlja, tek kad poveruje da će biti na sigurnom. Dok čekamo, pita me ko sam, ja njega gde živi i iznenada se baš raspričamo. Govorljiv je i ne greši ni u akcentu, ni padežu (a i zašto bi?). Kaže da živi na Kalemegdanu, ako znam gde je ambasada Francuske, da je bolestan, nešto kašlje (Što nisu u kući? – zgranem se), ali da je snajki umro otac, treba nešto da odnesu, pa su oni morali da izađu, da nešto prikupe.

Oni su još dvoje mlađih. Rođena sestra i brat od tetke. Greju se u ćošku restorana. Sede, ne jedu. Lana vadi kupone koje smo dobili, naručujemo sve puta tri. Nije da smo pune para, ali ovo dogovaramo bez reči. (Da, Lana je ušla tek kad je mlađi brat preuzeo brigu o štenetu, ni na trenutak ga ne napuštaju).

Prihvataju kesu punu hrane onako kako bi to od mene učinilo moje dete. Kao svako dete. Iznose napolje (ne mogu unutra, ne mogu da ostave štene) i dele dobijeno s radošću koja mora da zaboli.

Posle svega, ulazim u svoju kuću. Toplo je, moji momci su danas spremali ručak. Poljubim obojicu i pomazim Mafa. Skidam kaput, samo težak, ogroman kamen ostaje ispod grudi. Još ne mogu da ga se rešim.