Pozdrav od čobanice

Petak veče, ludnica u relativno uskoj ulici, gde se nalazi i veliki supermarket. Stojim sa decom na trotoaru ispred ulaza, čekamo. Gledam ženu u džinovskom audiju kako sa ćerkom odlazi sva važna i „oslobađa“ pešački prelaz preko kojeg je celom dužinom bila parkirana. Moćna, jer to joj pripada. Nemaju komunalci ništa s njom …

Momentalno stiže sledeći kandidat za parkiranje ne pešačkom, čovek od svojih 65 otprilike. Staje, ali se predomišlja. Preko puta, ispred samog ulaza, baš gde stojim sa decom je bolje. Okreće auto na sred ulice i kreće na nas. Čak i ne pokušava da pita (mada je imbecilno tražiti pešaku da ti se skloni sa trotoara, pa još ispred ulaza u samišku) – nego kreće i zgranut što mu se nisam pomerila čeka par trenutaka …

Munula sam decu u stranu i rešila da ne mrdam. Da vidim baš kakve su mu želje. Otvara prozor. Izgleda pristojno i govori tiho, tim je ovaj događaj čudniji.
Ceri se, doduše, a na to sam alergična i već puštam paru …

Je l ti nešto nije jasno? – kaže on.

Nije mi jasno šta hoćete. I nismo „na ti“, kažem.

Nešto ne čujem ovce ovde – pokušava da me uvredi (da sam čobanica koja ne kapira veliki grad, kao – ja sam tu, a gde su mi ovce, valjda)

Zatvara prozor i pokušava silom da me natera da se pomerim još jednom.

Pošto nije uspeo, cereći se i bogarajući odlazi malo dalje.

Vidim onda dete na zadnjem sedištu, zato je govorio tiho …. da ga ne čuje. Za moju što su čula nije bitno.

Malo me brine što u zadnje vreme sve češće imam želju da se fizički obračunam sa nekim, krajnje vreme došlo. Mora čovek da se brani. Mogu ja da krenem na boks da se praznim, da sačuvam živce i malo dostojanstva, nema problema.

Ali da se sklanjam ne bih.

Eto, bar se gospodin nije parkirao gde mu je dunulo.

Pozdravila ga čobanica.